Strava u ulici Tarabićeve šljive (Inspired by true events)

Čini se da smo u tolikoj meri zatrpani svim i svačim da bi se svaki dan u zemlji boljitka mogao opisati u nekoliko tomova. Žanrovski nebitinih. Od jeftine komedije šmiranja, do naučne fantastike i prestrašnog horrora sa autentičnim likovima i događajima. Ipak, ako iz mogućeg scenarija izbacimo likove koji se danonoćno ponavljaju, tzv. ’’svakosatna klepetala’’, ne ostaje nam baš mnogo. Ti su već prevazišli potrebu komentarisanja koja u njihovom slučaju vuče samo na nepotrebno gubljenje vremena i živaca. Ali, njihov trud, da uvek budu u centru pažnje i da nanovo iznenađuju sve nenormalnijim pristupom i izjavama, ne sme ostati nezapažen.

Zato ćemo ubeležiti i ovu delimično jubilarnu, četrnaestu istorijsku posetu predsedniku Ruske federacije Nj.V. čestom stanovniku kalendara i nalepnica iz srpskih tabloida, najpoznatijeg po uknjiženom vlasništvu nad nedosanjanom snu ovdašnjih ’’malih Rusa’’ sistemima S-300 i 400. Ide se, kaže, po savet i podršku, i to pod krštenim imenom, a ne kao neki tamo Toni, iako sistem vladavine u Srbiji najviše podseća na gazda Tonija, ali Soprana. Onog: ’’Iz Džersija moji, znaš ti dobro koji’’.

Poseta se može nazvati ’’najistorijskijom’’ do sada, jer verujem da će se posle nje mnoge stvari promeniti i da će Moskva suzama ipak poverovati. Ovo je najdirektnije guranje prsta u oko ostatku sveta, ili bar onog njegovog dela koji još uvek vuče predznak ’’demokratski’’ i jasan potez kidanja dosadnih zapadnih karnevalskih maski sa lica koje neprijatno stežu i izazivaju pojačano znojenje. Neiskreno i iznuđeno zaklinjanje u jedini ’’evropski put’’ je propalo, ili je u najboljem slučaju ušlo u završni čin. Njihovi saveti, ipak, nisu u rangu otvorenih pisama podrške i moguće je da se teško primaju na radikalski način poimanja stvarnosti u kojem još uvek zarđale kašike imaju značajno mesto, ana pomen ideologije krvi, rase i tla se ustaje sa stolice i tri puta krsti.Posle se uđe u reality.

Mrzitelji sa društvenih mreža, kilava opozicija, sve lopuže, neradnici i mrsomudi će ipak primetiti da prilikom ove posete prvi put u istoriji nije zaustavljen saobraćaj u Moskvi, nisu čišćene ulice i široki bulevari zbog nečijeg dolaska, srpska himna i zastave se nisu slavodobitno nadvijale nad Kremljom, a nije viđena ni Jorgovanka u patikama kako maršira ispred počasnog stroja. Verovatno slučajno, valjda i taj protokol može da zataji jednom, mada su dobili onoga koga su tražili.

Srbija je uspela u jednom, ujedinila se oko platforme da nam EU ne treba ni za suvu šljivu. Pored vlasti i njihovih satelita u tu tikvu duvaju skoro svi činioci na domaćoj političkoj sceni. I najveća opoziciona grupacija koja je ’’za promene’’, i svi nacionalisti tipa presvučenih fašista, Ljotićevaca i Nedićevaca, oličena u groteksnim likovima koji glume prosvetitelje po školama, i dežurne proruske formacije popunjene licima sa Interpolovih poternica, a imaju i pomoć iz inostranstva u liku begunca od zakona, prvosveštenika srpskog nacizma Firera Davidovića. Niko od njih, pak, nije pokušao da zapliva po hladnim Gazivodama, ili da se u njima ukvasi bar do članaka i nasrne na gliser sa Tačijem koji je ispao najveća bezbednosna pretnja po Srbiju još od ničim izazvanog napada sulude i krvi žedne NATO soldateske.

Pitam se čemu i kome bilo kakvi naredni izbori ovde. Za koga, za penzionere i precvale čekaoce boljeg života, ruševine nekadašnje srednje klase i za onaj većinski deo, onih 600 k zaposlenih u javnom sektoru, koji sa članovima svojih porodica prave dosta čvršći potporni zid vlasti nego onaj u Grdeličkoj klisuri?

Sve više verujem u onu Tarabićevu prognozu o jednoj šljivi. I ona će nam biti velika. Stanice i aerodromi su nam prepuni uplakanih roditelja i zbunjene dece koja masovno idu za boljim životom i ne okreću se. Ni sinovi ni ćerke.

Zamislim da smo članica EU i da bi svi oni koji žele napolje iz kazamata sa njihovim papirima legalno dobili posao u bilo kojoj zemlji članici, kao i priliku da nastave svoje stručno usavršavanje još lakše i prostije nego da iz Smedereva pređu u leskovačku gimnaziju. Ko bi ostao ovde? I onda mi se ukaže šljivin ’lad i udobno smešteno onih 157 poslanika vladajuće većine koji nisu glasali za lečenje dece u inostranstvu, krošnja puna ptica preletačica i prosuti službenici iz javnih preduzeća širom razjapljenih kljunova koji i dalje uredno čekaju na topli obrok i regres.

I onda mi se smuči.

Mnogo je kume.