Tampon zona i tucanje institucija

Da li znate kako je počeo 2. svetski rat? Prema Radio Berlinu to se desilo tako što su 1. septembra 1939. poljski graničari iznenada nasrnuli na nemačku oklopnu armiju, slučajno parkiranu u baš u blizini granice. Naravno, patriotske snage 3. Rajha su „žestoko uzvratile“ i rasturile Poljsku (uz ruski blagoslov) u roku od mesec dana.

Konačna verzija događaja je, naravno, korigovana i ušla je u sve istorijske udžbenike. Zna se da istoriju pišu pobednici, ali trenutnu istinu pišu vlasnici medija. U vreme napada na Poljsku televizija još nije postojala, inače bi, verovatno, u berlinskom studiju nekakav Fon Sarapa (uz gostovanje analitičara Jozefa Gebelsa) objašnjavao sliku rušenja granične rampe kao miroljubivo otvaranje koridora ka Varšavi.

Događaj od pre par nedelja - gde je Propagandno odeljenje vladajuće partije (registrovano kao „TV Pink“) objašnjavalo gledaocima šta u stvari vide na ekranu - dobio je nastavak. Umesto hodnika RTS-a, scenografija za performans „Fašistički jurišnici protiv Velikog Vođe“ postavljena je na basamacima Skupštine grada Beograda. Umesto motorki bez struje i portabl-vešala (nosivosti do 5kg), ovoga puta je simbolika bila aranžirana od strane vlasti. Jer, gle čuda, upravo kada su fašističko-tajkunske horde htele da divljački ometu fiktivnog gradonačelnika u posmatranju fikusa, organizovan je (baš u sali do ulaza) skup Saveta za rodnu ravnopravnost Grada Beograda.

Savet za rodnu ravnopravnost...? Hm... Ne znam čime se bavi dotični organ, šta je i koga savetovao, ali je pogodnost da su njegovi članovi isključivo žene (eh, a ravnopravnost?) iskorišćena za bude naprasno prekvalifikovan u Redarsku službu Skupštine. Jer, ako postoji nešto čime siroti Boško Obradović može da se politički diskredituje u pokušajima da bude vođa Ujedinjene opozicije, je upravo - rodna ravnopravnost. Nesrećni Boškić je izgmizao na javnu političku scenu  baš zahvaljujući batinaškim nasrtajima na polno nedefinisane jadnike. A kada se, u nedostatku drugih političkih ponuda, samoproklamovao u tradicionalistu i „zaštitnika porodičnih vrednosti“, to na brdovitom Balkanu znači samo jedno: „Batina je iz raja izašla“, a tradicija lemanja žena je ovde deo folklora koju mrska nam Jevropa hoće da zatre.

Zato je lukavi potez vlasti da „estrogenskim kordonom“ zameni kurdon policije, pravi potez koji, u ovom trenutku, vodi ka forsiranoj završnici višemesečne šahovske partije. Žrtve pešaka u „sicilijanskoj odbrani“ su uobičajena stvar. U balkanskoj odbrani sprege mafije, državne bezbednosti i svevlašća u kojoj „kapo di kapi“ upravlja svime - od partije do patrijaršije - žrtve su, takođe, neminovne. Žrtvovanje onih koji pešače ulicama u potrazi za normalnom državom i žrtvovanje onih koji puze hodnicima institucija za parčetom hleba (slatkog, državnog, bez motike i aditiva) je postalo deo naše političke svakodnevice.

U borbi za vlast ponovo se primenjuje „Jašari-tehnika“ gde se junačke delije  kriju iza žene i dece zarad ostvarenja ličnih političkih ciljeva. I dok je pomenuti „heroj“ OVK sopstvenu porodicu podmetnuo pred cevi srpskih tenkova, naši borci za vlast poturaju tuđe žene, decu i penzose u prve redove odbrane svojih sadašnjih i budućih fotelja. U Jutkinom „spontanom“ okupljanju našminkanih „jutkobraniteljki“ teško da je bila i „gospođa Jutkić“. U gomili srednjoškolaca koji su uhapšeni u protestima teško da se iko prezivao Obradović, Đilas ili Jeremić. A žene koje su stajale na ulazu u Skupštinu Beograda imale su mnogo više muškosti u gaćama od mlohavog anonimusa koji se naziva gradonačelnikom! Ili njemu nadređenog, famoznog Zamenika...

Ogromna zahvalnost Velikog Vođe (nem. „Firer“) ženama „na odbrani institucija od fašizma“ je cinizam koji teško da može da se poredi sa bilo čim. Jer danas su sve institucije u zemlji zdrobljene čeličnom pesnicom plišane diktature: Skupština je obesmišljena eliminacijom opozicije, pravni sistem podređen partijskim direktivama, partija u kojoj jedan (ali vredan i marljiv) glas poništava želju celokupnog rukovodstva - pretvorena je u sektu (idolo)poklonika.

Sećate li se Tome Nikolića? Da, to je onaj drtavi darker koji se odrekao partijskog rukovođenja da bi delio ordenje, postrojavao gardu, celivao se sa ambasadorima… Dakle, za razliku od „najboljeg studenta Pravnog fakulteta“, polu-pismeni  Toma je radio samo ono što mu zakonska i ustavna ovlašćenja dozvoljavaju.

Danas su, međutim, predsednička ovlašćenja doživela neslućeni boljitak. Čiča Tomina koliba postala je vladarska Bastilja. U njoj kralj-sunce blješti faraonskim sjajem dok cela zemlja tone u mrak totalitarizma.  Vrhovni komandant vojske, policije, medija i naših života drži na povocu kordone sile, dok baražnom vatrom lajavih kurformera vrši pripremu za pobednički juriš nazad u devedesete. Pendreci su isukani, nabrekli i spremni. Obećanje „da se nasilje neće tolerisati“, takođe.

Prebijanju opozicije (uz poneko ubistvo neistomišljenika) jedino stoji na putu nova, neuporedivo efikasnija taktika. Kordon nemoćnih poturen između suprotstavljenih snaga je novo oružje koje je sada prvi put potegla i vlast. Gandi protiv Gandija. Vi nama decu, mi vama žene. Babe sa štapovima protiv invalida sa štakama. Divizija Alchajmer protiv Hitler-jutkenda...

Zna se da na političkoj sceni uglavnom dominiraju političari. Dosadašnji nosioci „oskara“ za uloge narodnih dušebrižnika  sada će pred kamerama ipak morati da ustupe mesto takmičarima za epizodne uloge. Oskar za najefektnije onesvešćivanje, najkrvaviju posekotinu (bilo da je uzrokovana biciklom ili brijanjem),  najuverljiviji odglumljeni šamar… čekaju da budu prezentovani javnosti.

Ustvari, to  možda i nije bitno! U tehnologiji Imaginarijuma jedini rijaliti je onaj koji se odigrava u studiju. Umesto glume neuporedivo je važnija veština režije, kamere i montaže. Zamah nečije ruke (dovoljan broj puta ponovljen), isečak nečije rečenice (ubačen u žamor pobesnele gomile), slučajna(?) sličnost u konstituciji i oblačenju nekoga iz gomile sa vođom protesta ili naprslo staklo na nečijem prozoru – postaju povod za rasplamsavanje Vučićevićevske mašte.

U plamenu maštovitog i kreativnog novinarstva (raspaljenog u lomače mržnje) istina postaje pepeo. Svakodnevno bacanje pepela spaljene istine u lice javnosti daće samo jedan rezultat - masovno slepilo. Što je, najzad, i cilj svake totalitarne vlasti. Jer je to očigledno i slabovidima: slepcima je neophodan Vođa.

Komentari

Komentari