Terazijska vešala na času matematike

Vešajte, ja držim čas…

Ako zanemarimo pijačni račun (zbir u jambu, recke u tabliću i ostale trivijalnosti) od svih oblasti matematike, statistika mu, nekako, dođe najjasnija. Počevši od vica u kome „jedni jedu kupus, drugi meso, a u proseku svi jedemo sarmu“, pa do vickaste „prosečne visine penzije/plate u Srbiji“. Ono što je velika misterija za pojedinca (npr. dužina života), u masi postaje vrlo predvidivo. Da, ja ne znam kada će moj crni plakat da naruži bandere po komšiluku, ali dužina života prosečnog muškarca u Srbiji je 72 godine, u Japanu 80, a u Mozambiku 40. Statistika takođe veli da će to kod nas da se, najverovatnije, desi usled raka ili srčke, dok je Sijera Leoneu mnogo veća šansa da udar metka u srce drastično pretekne srčani udar.

Veliki brojevi takođe nose i razne druge zanimljivosti.  Šansa da se u liftu nađete sa napaljenom nimfomankom je zanemarljiva. U gomili od 100 žena (prvi red uz binu na Čolinom koncertu) ima ih (bar!) 3.

Pošto genijalci čine 2% populacije, pederi 5% a psiohopate 1%, šansa da u gomili u kojoj se nalazite postoji bar jedan pomenuti primerak, raste sa brojem ljudi. U grupi od 50 ima bar jedan genijalac, u grupi od 20 bar jedan peder, a za zicer susret sa psihopatom moraćete da stanete u red za derbi sa stotinak zagriženih navijača.

Gausova kriva (nešto kao zvonasti profil jorgana posmatran pri jutarnjoj erekciji) pokazuje da se najveći broj statističkih podataka grupiše oko srednje vrednosti, a da izuzeci (npr. ekstremno pametni i ekstremno glupi) zauzimaju  simetrična područja na područjima gde centralni breg lagano pretapa u horizontalu. Znači, na 2% izuzetno pametnih, sa druge strane Gausove krive dolazi i 2% teških budaletina.

Kakve to ima veze sa svetom u kome živimo?

Pa šačica "slučajnih prolaznika", koji svake subote "cepaju opanke" po Beogradskom asfaltu (a, bogami, i po većem broju gradova širom Srbije), takođe podleže zakonima nepristrasne Matematike. Bilo da broj šetača obnaroduje neko sa "izdajničke i strano-plaćeničke televizije" ili doktor pandurologije, u grupi od "par hiljada" dokonih šetača nalaze se: 2% super-teških budaletina i 1% poluvelter psihopata. Kalkulator koji množi ukupan procenjeni broj sa 0.02 (ili 0.01 u slučaju psihopata)  nam, dakle,  daje broj budala ili psihopata u koloni.

Tako posmatrano (dakle, nepristrasno, matematički) pojava vešala na protestima je bila neizbežan incident. Naravno, (jedna jedina) budaletina koja je ih je pronela kroz Terazije je samo emotivno nastavila (matematički rečeno - ekstrapolirala) prethodno najavljeno pooštravanje pravnih sankcija od strane Velikog Vladara. Doživotna robija za teške lopurde? OK, a što ne smrtna kazna? Uključujući i - hm... vešala?

Funkcionisanje bolesnih mozgova predmet psihijatrije. Pojavni oblik ispoljene psihopatologije je moglo da bude i nešto drugo (npr. premijerka nataknuta nabrekli afro-američki kolac, predsednik sa spuštenim gaćama...) ali činjenica je da narod očekuje da oni koji ga vode ne ispoljavaju iste simptome kao primeri iz medicinskih udžbenika!

Zato zvanično maloumno uopštavanje jednog bolesnog ponašanja na celokupni uzorak protestanata je više nego zabrinjavajuće. Ako je u koloni bilo pedera (a sigurno da ih je bilo jer zakon velikih brojeva uvek važi!) da li to znači da su građanski protesti - gej parada? Među šetačima bilo narkomana? Naravno! Istraživački duh kljuno-nosastih šaljivdžija sa Pink televizije trebalo je samo da uslika jednu facu iz kolone i da objavi njen (strogo pov.) karton sa Klinike za odvikavanje. A onda da Sarapa, uz jutarnju kaficu, obnaroduje da su svi šetači – narkomani!

Izjednačavanje skalamerije od koca i kanapa u rukama (pravno) neodgovornog maloletnika sa fašizmom je, najblaže rečeno, težak falsifikat istorije. Takoreći – gebelsovski! 1941. na Terazijama visili su obešeni pobunjeni pojedinci, a ne general Nedić.

Drugarica učiteljica života nas uči da je fašizam ono kada:

- jedan bespogovorni vođa

- upravlja državom, vojskom, privredom

- medije pretvara u propagandnu mašineriju

- donosi zakone, donosi presude, identifikuje sebe sa državom

- proglašava jednu grupu ljudi nepodobnom

- i usmerava gnev podobnih na njihovo eliminisanje.

Zvuči poznato?

Fašizam je, takođe, i uvođenje principa talačke represije.  Metod uopštavanja osvete sa jednog krivca na više nevinih, doživeo je drastičan boljitak. „1:100“ naprasno je pretvoreno u „1 : 5 miliona“. Naravno, nije u pitanju bljuvanje rafala u srca streljanih već bacanje ljage na obraz šetača, ali princip je isti. Sve drugo su nijanse sivog. Uključujući i onu najcrnju.

Jer danas, 2019. vešanja u Srbiji su već počela. Ne, nije u pitanju linč. Nije ni vešanje političkih protivnika. U pitanju je nešto neuporedivo ozbiljnije: u ovoj napaćenoj zemlji, temeljni principi pravne države izvedeni su na stratište. A onda su obešeni – mačku o rep.