Teško našima sa nama

Kažu lako je otići. Da je bilo lako, niko ne bi ni otišao. Kažu samo kukavice odlaze. A šta hrabri rade? Ostaju i trpe? Ostaju i glasaju za one koji su i doveli do masovnih odlazaka? I zašto nekom zamerati što je otišao u neki normalniji svet i što je rešio da mu deca imaju detinjstvo dostojno deteta? Zašto ga ne poslušati šta ima da kaže umesto kritikovanja da „ne pametuje“, jer je otišao? Niti je lako otići, niti je kukavičluk. Teško je otići, jako teško. A za takvu odluku treba ogromna hrabrost. Hrabrost otići u nepoznato, otići među strane ljude, otići u stranu zemlju. Napustiti sve svoje, ostaviti rodbinu, prijatelje, poznanike. Iz početka krenuti sve. Od nule, od ničega krenuti stvarati nešto. Vratiti se u doba kad si učio da čitaš i pišeš, učiti sve ono što si sve već naučio, samo ovaj put na jeziku na kom te neko savršeno dobro razume. Razume tvoju potrebu da živiš, radiš i postojiš.

Nikako nije lako otići u nepoznato, teško je ostaviti iza sebe sve poznato i iz početka sve upoznavati. A šta mi radimo još pored toga što kritikujemo ljude koji su otišli? Smejemo se lavovima na kapijama, a ti lavovi nam decu hrane, leče stare i bolesne, prave puteve i do najzabačenijih sela. Sprdamo se kakvu muziku slušaju, a sami pošaljemo preko dva miliona SMS poruka za Pinkove i Grandove zvezde. Podsmevamo se, a zapravo im zavidimo kada dođu sa besnim kolima, sami takva nikad nećemo moći kupiti. 

Pričamo kako tamo čiste ulice i toalete, kako mi to nikad ne bi radili, a bez njih jedino to bi i mogli da radimo. Malo nam je uvek koliko god nam donesu, pa se oni s pravom pitaju, kome se mi to radujemo? Njima ili kesama koje donose? Kažemo kako oni stalno kukaju, a šta mi radimo? 

Zameramo im što su "Veliki Srbi, Hrvati, Bošnjaci", što su nisu ovde da to budu, a ne tamo. Pa, oni i jesu veliki. Da nije njih, pola Srbije, pola Bosne, pola Hrvatske, Makedonije i Crne Gore bi umrlo od gladi i opet bi zaratilo, jer bi sirotinja bili još veća. Mogli bi i oni kao i mi da jebu mater svakoj vlasti koju sami izaberemo, mogli bi i da se vade na naš mentalitet, mogli bi, ali šta bi onda mi ovde?

Treba da smo sretni što imamo dijasporu, nema tog stranog invenstitora koji više ulaže u ove naše državice od tih naših ljudi tamo. I neka grade kuće sa lavovima na kapijama, neka prave šta god im se pravi. Oni jedini nešto i prave, a bez da se nakače na državni budžet.