Višepartijska demokratija protiv jednoanusnog vazelinstva

Koliko puta ste u zadnjih par decenija čuli reč „demokratija“ u nekom pogrdnom, „fuj, kaka“ kontekstu? Kao nešto gadno, neprijateljsko, nastrano… Poput  reči „gospodin“ koja u ustima naših političara umesto uljudne titule (ili opisa finih manira) postaje psovka prikrivenog staljiniste. Jer „gospoda sa zapada“ su, zar ne, baš ti zlikovci koji nam naturaju tu gadost, tu grozomornu demokratiju, tu nakinđurenu kurveštiju koja služi da zavede pošteni narod, da ga skrene sa pravoslavlja, samoupravljanja i ostalih blagodeti bajkovite prošlosti.

Pojavu sam prvi put uočio davne, devedeset i neke, na letovanju u Bugarskoj. Dinar jak, marka još jača, njihov lev slabačak, učinili su da se svaki srpski turista osećao kao Amer u Meksiku. A kada se posle trećeg popijenog pića sa lokalcima pređe sa Lepe Brene na politiku, skoro u svakom razgovoru svaki „bratko“ počinje da psuje demokratiju. Demokratiju? Valjda kapitalizam?! Tranzicija, bratko? Ne, ne „demokratija je kriva za privredni haos“! Tu bi se moja sirota gimnazijska dvojčica iz sociologije i zdrava čobanska logika malkice pobunili – valjda „proizvodne snage i proizvodni odnosi“ određuju „stepen blagostanja nekog društva“, a ne glasačka kutija - ali bi povratkom sa letovanja ceo razgovor postao tek čudna škorljka na polici uspomena.

A kada je jednog ranog oktobra bager zakucao na vrata naše „TV bastilje“ i, uz decenijsko kašnjenje radova, pretvorio berlinski zid u našim glavama u gomilu cigala svetle (hm?) budućnosti, počelo je i ovde…

Najpre stidljivo, kao šapat jeretika u Katedrali Svete Lustracije. Onda, kako je ukazanje pomenute Gospe izostalo, tiho gunđanje običnih ljudi zbog neopravdanog izostanka boljeg života počelo je da se meša sa siktanjem gmizavaca koji su, na sopstveno zaprepašćenje, preživeli najavljenu milenijumsku kataklizmu. Kameleoni iz roda Vulinoides su svoju crvenu boju brige za radničku klasu najpre promenili u patriotske ratničke boje brige za srpski narod, da bi uz napredno parisko plavetnilo evropejstva mogli spremno da čekaju novu promenu: zeleno? - nema problema, samo recite da li uz to ide „alahu akbar“ ili su na vlast došli vanzemaljci?

Iza izloga u kome su izloženi svima poznati manekeni političke demagogije postoji, međutim, jedan drugi nevidljivi sloj ljudi kojima je pad petokrake sa državnih simbola teško oštetio karijere. Dok su se u Rusiji članovi tajnih službi dugogodišnjim proučavanjem klasnog neprijatelja najbolje kvalifikovali da preko noći postanu tajkuni, kod nas proces privatizacije je išao više šojićevsko-burazersko-partijskom linijom. To ne znači da su naši Čvorovići ostali kratkih rukava na svojim kožnim kaputima. Samim tim što ih se niko nije setio za Dan Bezbednosti da ih pošalje u ćorku zbog ubistava novinara, šurovanja sa mafijom i prelivanja narodnih para na privatne kiparske račune, oni su već profitirali. Međutim, moć je opojna droga, uvek traži još. Činjenica da ni  snajperski metak kolege Zvekija nije uspeo da vrati vreme udbaške svemoći (nego samo malo da uspori kazaljke na satu) naterao ih je da skinu prst sa obarača i stave ga na čelo. Čekaj, ako atentat nije uspeo da promeni narodnu volju, hajde da menjamo narod!

Drug Željko dobio je zadatak da ispira mozak naroda putem agit-prop televizije, drug Drecun Lažanski da mu uteruje…hm…strah u kosti. Naravno, drug Inform-biro imao je ništa manje važan zadatak - da šarenim lažama novostvorenih tabloida potpomaže proces vraćanja jednoumlja. Tehnologija manipulacije imala je 2 pravca: s jedne strane da narodu ogadi sam princip demokratije i izmenjivosti vlasti, i sa druge, da čopor čiji je jedina ideologija trajni opstanak na vlasti prikaže nezamenljivim.

Da ponovim pitanje sa početka teksta - koliko puta ste čuli „ma, svi su oni isti“? Koliko puta ste na raznim portalima pročitali da „moćne sile“ (ili „tajni vladari sveta“) ustvari određuju ko će biti na vlasti? Siroti podaniče ćuti, ne talasaj… Ako si nezadovoljan, ne idi na izbore. Ako si zadovoljan glasaj za onoga ko te je zadovoljio. Ako si uplašen, moćna vlast će te zaštiti od zlih masona (ili koga god već). A ako si hrabar i kurčeviti glasaj, naravno, za kurčevitu vlast. Kurčevita je, ume da zadovolji...

Čekaj, kad smo već tu, koliko puta ste čuli da su pederi nešto što nam dolazi sa mrskog zapada, nešto u paketu sa demokratijom i ljudskim pravima? Kao Mirko i Slavko (ili Mujo i Haso) nisu bili jedan drugom topla braća sve dok nije stigla providna glasačka kutija… Istorija uči da su pojmovi „homoseksualnost“ i „filozofija“ nastali su na Balkanu, u Staroj Grčkoj, a činjenica da ima mnogo više pedera nego filozofa je prirodna posledica da lakše ulazi u dupe nego u glavu. Povezivanje demokratije i pederaja, povezivanje lopuža iz partija koje u svome nazivu imaju naziv „demokratski“ sa demokratijom je sistematska, ciljana aktovnost. Lopuže iz partija koje su, kako ime kaže, „srpske“, „narodne“, „napredne“ ne srozavaju pomenute atribute ni za mrvicu, samo „demokratska“ automatski vuče na kriminal.

Istina, demokratija nije savršen sistem. Inteligencija je individualna osobina ali statistički raspoređena unutar populacije tako da mediokriteti uvek nadvladaju pametne. Ipak, demokratija je sistem izmenive vlasti, sistem koji, sve dok se ne degradira iznutra (Hitler je bio demokratski izabran!) obezbeđuje kakvu-takvu higijenu društva. Svaka vlast kvari, apsolutna vlast kvari apsolutno. Ma koliko hrabro jurišali na bunkere nepravde, kada požrtvovani mladi gerilci postanu dežmekasti vladari postaju tek žestoki borci za očuvanje sopstvene vlasti.

I na kraju... I najslađi med, i najukusnije mleko kada prođu kroz sistem za varenje naroda koji ih je progutao postaju smrdljiva, braonkasta masa. Naravno da su svi političari su govna. Na nama je da redovnim (ili vanrednim?) povlačenjem ručice kazančeta demokratije obezbedimo da ne zabagre i zapuše odvod. A kada se to desi, džaba nam kuknjava. Pritisak vode u kazančetu neće biti dovoljan! Zato vodeni šmrkovi koje vlast potegne protiv onih koje je smrad isterao na ulice, na kraju ipak splaknu diktatore.