Poslovanje poslanika

U Narodnoj skupštini Republike Srbije trenutno sedi 250 lažova, idiota, lopova, kriminalaca, bitangi, baraba, falsfikatora, konvertita, lažnih evropejaca, lažnih patriota, itd. Svaki od njih je dokazano bar nešto od toga. U Skupštini Srbije ne sedi niti jedan pošten, pametan, iskren i patriotski nastrojen čovek. Šta? Da pazim šta govorim?! Ne, ne, dragi moji, nisam ja to rekao, to su oni u dva dana konstitutivne sednice govorili jedni o drugima.

Kako sam zaključio da je to što su govorili jedni o drugima istina ili nije istina. Nije važno to, jer i istina i neistina dokazuju ovu moju tvrdnju. I po posrednom zaključivanju: analogiji, i po neposrednoj logici, i po intuiciji, i po percepciji, sve gore navedeno o narodnim poslanicima Republike Srbije je: istina!!! To jest, za svakog od njih po nešto od izrečenog i izgovorenog je istina – što nije malo.

Svako od njih, bilo da su vlast ili opozicija, našao je po ružne reči, optužbu i diskvalifikaciju, za one druge, tako da je ispalo da niti o jednom narodnom poslaniku nije rečena lepa reč iz usta ovih drugih. Svaki od njih je dobio kantu govana po glavi. E, sad, postoje dve mogućnosti, dve alternative, dva logična odgovora na pitanje: da li su narodni poslanici u Skupštini Srbije lagali kada su govorili sve te gadosti o drugima, ili nisu lagali. Srednje opcije da neki lažu, a drugi ne lažu: nema!!! Ima, ali ona ne utiče na krajnji ishod, to jest, utiče katastrofalnije od prve dve, jer dokazuje da nema nevinih. Jer, ako su neki lagali a neki govorili istinu, opet ispada da su neki lažovi a neki kriminalci, izdajnici, bitange, itd. - što mu dođe na isto. Opet su svi obuhvaćeni teškim i ružnim zaključcima o njima.

Ako su narodni poslanici, ili neki od njih, lagali to što su ružno govorili o drugima, onda je narod Srbije izabrao lažove za svoje predstavnike. Samim tim su bitange i tu nema šta dodati ni oduzeti. Kad su jednom lagali lagaće i opet, a ko laže taj i krade. Najzad, ako su lažovi, onda nije istina ni ono lepo što su govorili o svojim partijskim drugovima i pristalicama.

Ako narodni poslanici nisu lagali sve ono što su govorili jedni o drugima, već je sve izrečeno istina – onda je situacija još gora i katastrofalnija. Onda su svi oni mnogo gore od lažova i bitangi: konvertiti, kriminalci, pljačkaši, izdajnici – i sve ono što su se u ta dva dana častili međusobno. Opet, ako nisu lagali onda bi se moglo zaključiti da su makar reči o svojim pristalicama istinite, ali: avaj!!!, džaba to ako o nekome govore lepo konvertiti, kriminalci, pljačkaši, izdajnici, i kad su drugi, ovi sa suprotne strane govorili ružno o onima o kojima su ovi govorili lepo.

Nema srednjeg rešenja.

Ta logika, analogija, i sve te ujdurme oko dedukcije, analize i sinteze, su neumoljive i krajnje surove. Jer, ako je narodni i predstavnički dom ovakav, onda po svim gore navedenim metodama zaključivanja ni izvršna vlast, Vlada i njen čelnik, ne mogu biti ništa bolji, samo gori i lošiji. Jer, nešto tako loše, lažljivo, kriminalno, itd. ne može izabrati i izroditi nešto iskreno, pošteno i dobro. To je ta logika, mamicu joj njenu.

Najzad, da bih zaključio sve gore navedeno, nije mi bilo potrebno ni tih 700 reči kao krajnjoj granici dužine teksta - na kojima insistira glavni i odgovorni urednik. Toliko je očigledno.

Igor Đurić