Povlačenje, potezanje i zanimljiva geografija

Orgastično oduševljenje zbog povlačenja priznanja Kosova širi se Srbijom. Naša braća Surinamci, Gvineja-Bisaoćani, su ga povukli... Dva put! I mada su naši vekovni neprijatelji Madagaskarci (ili Madagas...karači?) u međuvremenu utrčali u erogenu zonu smrdljivog šiptarskog Picolija, naša braća Kukovoostrvci i Saotomci (i ostali Principijelni narodi) su stali na našu stranu! Ozareno lice estradnog umetnika Ivice Dačića blista sa ekrana. I dok vežba note za "Ko e Iki he Lagi" (himna zemlje čije ime ne mož' baš da potrevi) Ivica prosto zrači... Toplina egzotičnih ostrva ogleda se u ushićenom pogledu šarmantnog šefa diplomatije, pare u koferčetu se tope od miline... Neke u zlatne poluge, neke u bankovne račune partijskih i koalicionih drugova na dalekim, egzotičnim ostrvima.

Svaka pacifička ajkulojebina, svaka gomila školjki i korala ištrčalih iz okeana postale su predmet surove medijske borbe naših i šiptarskih vlastodržaca. Nema veze što je tamo ukupan broj stanovnika manji od naše sporne teritorije, nema veze što je Niuva (da, Ivice, nije "njiva" nego Niuva) manja od prosečnog vinograda ili oranice u njoj... Činjenica da je susedna mesna zajednica udaljena stotinama nautičkih milja obezbedila je kakvu-takvu administrativnu autonomiju raznim Tokelau, Tuvalu, Kiribati (i ostalim "...bati") ostrvcima. Osim toga što su zbog toga takve teritorije pogodne za podizanje perionica sumnjivo stečenih prihoda, za uzgoj banana pogodnih za etiketu "banana-republika", pogodne su i za bacanje prašine u oči podanicima. Pesak sa plaža rajskih ostrva je upravo idealno sredstvo da neka Ivica, Marica ili Pacolina objasne u TV Dnevniku da je za dobrobit nacije idealno da tim peskom podmažu bananu (ne)priznavanja koju će surduknuti svojim biračima.

Jer dok čekaju u redu za penziju (ili na Birou za zapošljavanje) zašto se ne bi i Ljatif i Srbislav malo ponosili svojom premudrom vlašću? Zar nije, nadljudskim naporima, uspela da povuče (ili potegne) akt priznavanja od strane neke držav(ic)e za koju nisu ni znali da postoji?

Umesto toga, možda bi vlastodršci (oni južno od Ibra) mogli da objasne svom narodu da Kosovo nikada neće postati član Ujedinjenih Nacija dokle god su Kina i Rusija članice Saveta bezbednosti, i dokle god ne nađu neki svoj interes u tome da promene stav. I da, ako im je život u Srbiji i Jugoslaviji bio nepodnošljiv, priznaju da u njihovoj polupriznatoj državi ima onih koji gaje podjednaku averziju prema kosovskoj državnosti.

A Ivica bi mogao da uzme mikrofon i da, posle 2-3 decenije, najzad otpeva tužbalicu o tome kako je njegov voljeni Sloba (a ne nekakve Čede-Sonje-Kandićke...) svojom tupavom politikom uspeo da "srce Srbije" pretvori u kardiološku dijagnozu.

Ta dva priznanja su neuporedivo važnija od toga da li neki Gvinejci ili Papuanci dolaze na diplomatsko đuvečarenje u Prištinu ili Beograd. Tamo im neće servirati njihovo tradicionalno jelo "Kuvani misionar u sosu od avokada". Taman posla! Nama, balkanskim divljacima tradicija nalaže nešto drugo. Mi plodove svoga divljašva ne pretvaramo u kanibalske recepte, nego u zgarišta, masovne grobnice, potopljene hladnjače i repromaterijal za transplataciju.