Pravosuđe i policija kao generatori organizovanog kriminala

Donji Milanovac je nekada bio poznat kao „grad ruža“, iako po broju stanovnika nikada nije zaslužio viši rang od turističke varošice. Osim lepog pogleda na Dunav, granična regija pruža mogućnost za svakojake biznise, sa ove i one strane zakona, a unosni poslovi su uvek bili razlog za „spontane“ samite kontroverznih biznismena i inspektora policije, po ovdašnjim kafićima i restoranima u regionu. Ti radni sastanci bi se obično završavali širokim osmesima i čvrstim stiskom šake učesnika debate. Ne tako retko, ovim veselim družinama bi znao da se priključi neki tužilac ili sudija, pa bi bilo veoma prijatno videti preduzetnike na radnom sastanku ove najprofitabilnije struke u državi, ne računajući prodaju teritorija i resursa.

Dana 22.06.2017. u Donjem Milanovcu, dakle, omanjoj varoši, na obali Dunava i na granici s Rumunijom, dogodio se napad na 30-ogodišnjeg mladića Ivana Sadriju. Po njegovim rečima, on je bio goloruk, a napala su ga šipkama poznata lica, dva brata, znana kao „kontroverzni biznismeni“ ovog kraja, rado viđeni u krugovima takođe kontroverznih policijskih inspektora. Inspektori se mogu deklarisati kao kontroverzni ako u karijeri imaju po koju suspenziju zbog učešća u organizovanom kriminalu i zbog drugih krivičnih dela, prostom narodu neočekivanih za policijsku struku.

Elem, šta je u svemu tome neobično? Ivan Sadrija je iz Donjeg Milanovca, gde je bio napadnut, bio hitno prebačen u Opštu bolnicu Bor, ali je zbog složenosti i težine povreda, iz Bora prebačen u niški klinički centar, gde je imao 2 ozbiljne operacije. Par dana nakon tog događaja, Ivanov otac odlazi samoinicijativno u više tužilaštvo u Negotinu i višem tužiocu prijavljuje slučaj, na šta tužilac reaguje sa čuđenjem po pitanju toga što policija o ovome nije obavestila tužilaštvo. Tom prilikom, viši javni tužilac u Negotinu, Ksenija Branković, tvrdi da će se nakon istrage i veštačenja znati da li se radi o krivičnom delu ubistva u pokušaju ili nanošenju teških telesnih povreda, imajući u vidu medicinsku dokumentaciju koja je pokazivala da se radi o višestrukim prelomima vilica, izbijanju zuba i otvorenom prelomu potkolenice tupim oruđem. Lepo i korektno od tužilaštva!

Međutim, tu sledi ono – ali... Iako je od tog brutalnog napada prošlo više od dva meseca, niko iz policije nije našao za shodno da Ivana Sadriju pozove i uzme mu izjavu o tome šta se to tačno desilo. Niko ga nije pitao ni šta su ljubazni „biznismeni“ poručili da će biti sledeće. Ja sada ne tvrdim da se od nekog izjava o ovom slučaju nije uzela. Možda je policija nešto i pitala Đoku Travoltu, Peru Cvrcu, Miku Trtu, Šekija Turkovića ili Redžepa Taipa Erdogana ali oštećenog Ivana Sadriju niko ništa pitao nije do dana današnjeg, ako ne računamo njegov komšiluk. Podneo je Ivan izvesne urgencije policijskoj upravi u Boru, višem javnom tužilaštvu u Negotinu i sektoru unutrašnje kontrole MUP-a Srbije u Beogradu, nadajući se da je došlo do nekakve greške i da je njegov slučaj zaturen ali odgovora za sada nema.

Znate li šta je tu najčudnije? Serija paljevina automobila, kombija, autobusa, kao i serija potapanja ribarskih čamaca u cilju odmazde, ali i serija istraga rumunskih i naših organa u vezi šverca nafte, migranata, kradene robe, cigareta i koječega još, vodi upravo do ove ekipe divnih ljudi, koje bi novinari nazvali kontroverznim biznismenima. Iiiiiiiii za maloooooooo!!! Ali ništa. Uvek za malo i ništa. Kriminal cveta, osmesi na licima inspektora tokom poslovnih razgovora po kafićima sa ovom finom gospodom su sve širi, odmazde nad stanovništvom sve češće, a pravosuđe je sve neobaveštenije. Ubistva su u najavi, policija i tužilaštvo sve to znaju, a na TV-u se nižu briljantni uspesi našeg državnog vrha. Sve je nekako uobičajeno.

Autor Dr Milutin Milošević