"Prijateljska" poseta

“I along with President Obama respect the leadership you've shown in some very tough challenging moments, Mr Prime Minister, and your positive vision for the future of Croatia," Biden said, 16 Aug, 2016 , Belgrade

Mislim da nema normalnog građanina Srbije koji se 16. avgusta 2016. nije osećao sramotno i poniženo. Toga dana, baš dok je Bajden grickao pogaču i so na aerodromu, a deca u nošnjama zapatila traumatska iskustva, i posle se prepišavao (kuj stigne) po srpskoj zastavi i gardi – Srbija je ponižena, licemerno i pokvareno, pravdanjem da vodi visoku i pametnu politiku. Nije slučajno sve to, srpski narod se ponižava kako bi se ''postavio na svoje mesto'', kaznio za otpor koji je pružio i kako bi se u njemu zatrla klica dostojanstva i prkosa. To je plan, nije to teorija zavere. Jer, moglo se sve to i drugačije, ako se već moralo, bez pompe i cirkusa, protokolarno skromno, zvanično, kako i nas tamo dočekuju.

Zamislite sledeću situaciju: proleće 1944. godine, Hitler dolazi u posetu Srbiji. Dočekuju ga sa pogačom koju treba da umoči u so. Milan Nedić se obraća javnosti rečima ''kako je Hitler veliki prijatelj, njegov lično, ali i Srba i Srbije''. A onda Hitler u nastavku posete odlazi na Kosovo da prisustvuje ceremoniji imenovanja jedne ulice u ''Eva Braun'' i izvrši smotru SS ''Skenderbeg'' divizije. Šta, mislite da je upoređenje neumesno? Ne bih rekao, ili: bih?! Naime, Hitler je samo neke Srbe gurao u koncentracione logore, dok je Bajden predlagao da se svi Srbi gurnu tamo.

Sve ovo stoji, a može se i osporiti. I: istorijski. I: politički. Ali, nešto što ne stoji i ne može se osporiti, je sledeće: nikada okupatora i ubicu naše dece nismo dočekivali hlebom i solju, a da takve koji ga dočekuju ne nazovemo pravim imenom, po jednom Norvežaninu. Ne može vam biti prijatelj onaj ko vam je neprijatelj. Ako smo mi prijatelji sa Rusijom, a pošto je neprijatelj moga prijatelja moj neprijatelj – onda Bajden ne može biti srpski prijatelj. Ako je Bajden zaista naš prijatelj, a ne može, jer prijatelj moga neprijatelja je i moj neprijatelj, ali!!! da može!!!, onda je Rusija srpski neprijatelj, jer pošto je američki neprijatelj, a Bajden je naš prijatelj, te je zaključak jasan. Najzad, ako je Bajden Vučićev prijatelj, i Tačijev prijatelj, onda su Vučić i Tači takođe prijatelji...

Jeste, ali kažu: Amerikanci su najveći investitori u Srbiji! Nema veze to što su nam pre toga napravili desetine milijardi dolara štete. Bogami su ''investirali'' poprilično i pošto su nam ''prijatelji'' više su ''investirali'' nego u druge zemlje. Dejvid Kilkulen, bivši australijski oficir, izveo je sledeću statistiku: NATO je za 78 dana, 1999-te godine izvršio 19.484 vazdušna naleta u bombardovanju Srbije. U Libiji 2011. godine taj broj je za 215 dana iznosio 9.700 udara. U Avganistanu u toku trajanja cele kampanje (koja još traje) bilo je 6.500 udara. U Siriji i Iraku zajedno - 2.796. Ispada, po Kilkulenovom mišljenju, da su Srbi bili ''opasniji'' od Al Kaide, Isila, Al Nusre i svih ostalih terorističkih organizacija zajedno?! ''Uložili'' su takođe i oko 50.000 projektila i oko 15 tona osiromašenog uranijuma.

Najzad, koliko nas zaista ''poštuju'' govori i sledeće, о ''konstruktivnim genocidima'' koje sprovode SAD i njeni sateliti možete pročitati u knjizi ''Politika genocida'' čiji su autori Edvard Herman i Dejvid Piterson. Ono što nas ovde interesuje iz te knjige jest istraživanje koje se bavilo time koliko su američki mediji koristili reč ''genocid'' u odnosu na broj žrtava. Rezultati istraživanja su sledeći:

Odnos broja mrtvih prema korišćenu reči (termina) ''genocid'':

Irak: 86.000 mrtvih prema jednom korišćenju reči ''genocid;

Ruanda: 250 prema 1;

Kongo: 317.697 prema 1;

Darfur 256 prem 1;

Bosanski muslimani: 69 prema 1;

Kosovski Albanci: 12 prema 1.

Prevedeno, to je značilo da je bilo potrebno da bude ubijeno 300.000 civila u Kongu, ili 86.000 u Iraku, da bi američki mediji samo jednom pomenuli reč ''genocid'', dok su sa druge strane na svakih 12 stradalih Albanaca, tu reč ponavljali ponovo i ponovo. Već kod 690 ubijenih muslimana u Bosni američki mediji su upotrebili reč ''genocid'' 10 puta. Da bi u slučaju Konga to isto uradili trebalo je poginuti 3 miliona civila u toj zemlji ili oko 1 milion Iračana.

A ubijenih Srba? Koliko treba da se ubije Srba da Amerikanci jednom pomenu reč genocid? 20 miliona! Ali, nema nas toliko! Ko nas onda jebe, oni su ''prijateljski'' pružili ruku, a to što smo mali narod to je naš problem.

Igor Đurić