Radnici i praznici

Prođe Prvi maj, a pre njega i verski praznik Uskrs, sve neradni dani i to za kratko vreme. Odmoriše se vredni radnici u državno društvenim preduzećima. A oni u privatnom radnom angažmanu uglavnom se rado sećaju neradnih prazničnih dana. Posebno da pomenemo nepovlašćenu radničku klasu u trgovinskom sektoru, a još posebnije onu u prehrambenim radnjama. Za ove trgovce u Srbiji nema milosti.

Iscrpljeni radnici po prodavnicama se vuku bez osmeha sa svakodnevno uvežbanim „Dobar dan, do viđenja“, a da, u stvari, više i ne razlikuju lica mušterija od artikala koji im prolaze kroz ruke. Plata im je minimalac, još im i skidaju sa plate kalirano voće i povrće, sve ono ukradeno, pa im je onda plata niža i od minimalca. O bolovanju ili slobodnom danu se ne diskutuje. Poseban kolektivni ugovor, šta je to ? Tu sindikati i ne postoje, a i da postoje ne bi bilo razlike.Tužna je slika radnika u trgovini.Ako ih poredimo sa šalterskim državnim, radnicima, može se reći da su šalteruše obesno neljubazne, a kasirke tužno ljubazne. Ove prve silne, a ove druge jadne.

Nameće se pitanje, zašto su neki povlašten, a neki degradirani?

Kako je bilo ranije dok smo bili zemlja radnika i seljaka, petkom popodne i za prodavnice počinjao vikend. Kasnije je prešlo na radnu subotu do 14 h i do ponedeljka nije bilo otvorenih prodavnica. Pa i trgovci imaju dušu. Do duše, prodavnice su uglavnom bile državna preduzeća, ali bilo je privatnih pekara, mesara i manjih prodavnica ali i oni su poštovali praznike.

Slušali smo reklame pred praznike, Matijevićeve mesare su radile svihprazničnih dana. Neki su na svojim prodavnicama istakli s ponosom da rade uobičajeno. Maxi je nudio prilagođeno radno vreme. „Uvek tu, uvek sa vama“ reklamiraju se mnoga trgovačka preduzeća. I zaista je tako.

Ko pomišlja na izrabljenu radničku klasu u trgovačkoj delatnosti? Nema milosti za trgovce!

Ova, od skoro tri decenije, nemaština je donela više trgovinskih preduzeća nego fabrika alii obezvređivanje radnika u trgovini.

Da se ne upoređujemo sa ostalim državama, ali da pomenemo, pa i kapitalističkim državama poštuje se vikend i poštuju se praznici.

Mnogo smo postali razmaženi: „Jaoooo šta ćemo, ne radi prodavnica“, pa zemlja se i dalje okreće, smenjuju se dani i noći. Niko neće umreti od gladi ako prodavnice ne rade prazničnih i vikend dana.

Kod nas je sve prenaglašeno,  naročito one aktivnosti koje nisu od važnosti za funkcionisanje svakodnevnog života, koje ne znače veliku dobrobit za državu, nego su važne one marginalne, koje utiču na razmaženost ljudi, na momentalnu dostupnost u potrošačkom smeru. Ali ta potrošačka manija nažalost nije dostupna svim ljudima. Siroma’ čovek kad ode u prodavnicu po hleb nasušni, ne može deci da kupi voće, slatkiše…ostaju mu i dalje širom otvorene oči i prazan novčanik. Kontradiktornost je izražena, sve je u isto vreme dostupno, vidljivo, tu je i vikendom i praznikom, a u stvari je nedostupno za većinu stanovnika.Kao da je neko prokleo narod Srbije kletvom: „Dabogda gledao, a bilo ti nedostupno“.