Uranijumska iskra u oku Bregzita

„Šta sada?“, pitaju se oni koji su mislili da ukinu državu i izbrišu nacionalni suverenitet sa lica zemlje. Englezi su odlučili da sreću potraže u okviru svojih granica, pa je Bregzit kao referendumsko pitanje podigao prašinu koja već dugo peče oči evropskim nacijama. Oni su barem pokazali da je osnov demokratije referendumsko izjašnjavanje, nešto što je od suštinskog značaja za jednu naciju. U drugim zemljama, gde je osnov demokratije klicanje vođi, referendum se doživljava kao babaroga. Možda je to jedna od najlepših vesti u poslednjih nekoliko decenija, ako imamo u vidu da je „raspala pukotina na ploči istorije“ dobila šamar, ali i znak za strepnju ako se okrenemo i kroz vremeplov vidimo da su mali narodi uvek gorko stradavali zbog bahatosti velikih.

Jedan broj filozofa iz inostranstva gostovao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na naučnom skupu na temu teritorija i granica. Naučnici su podelili svoje mišljenje povodom slučaja Bregzit i pokušali da definišu probleme u Evropskoj uniji, ukazujući pre svega na migrantsku krizu koja je samo bila kap prosuta iz čaše. Bilo je tu svega i svačega. Uglavnom kritike na račun evropskih političara koji gube kontrolu. Mnogi su sa žalopojkom opisali rane Evrope koje dugo neće moći da zaleči. Ali, nijedan od njih nije se usudio da tumači Evropsku uniju kao dominaciju nove Nemačke sa mašinkama i teškim naoružanjem u menicama, bankarskim kreditima i korporativnom modelu osvajanja teritorija.

Evropska unija je nastala kako bi se izbegao sukob civilizacija, zbog većeg poštovanja ljudskih prava i zbog povećanja standarda njenih građana. Ali, u svim njihovim zakonima, pravilima, obrascima jedino je Srbija bila presedan. Nijedan naučni skup poslednjih godina nije održan u Evropi kako bi se razmotrio slučaj sa bombardovanjem Srbije. „Zla hijena i kurvetina raspalih zuba“ svoju žrtvu mrcvari kako bi joj pokazala da smrt nije ista za sve. Naročito za one koji se pobune da krojenje novih granica na njihovoj teritoriji nije normalno u 21. veku. Ona uranijumska iskra koja je zadala težak udarac Srbiji, sada se vraća u krilo mučitelja ─ cepanjem najodvratnije tvorevine posle 2. svetskog rata. Nije to hrišćanska kletva, već jedan presedan da se tone bombi bace na jednu zemlju koja ima veliko mesto u istoriji Evrope i njenoj civilizaciji. Očigledno je da su Srbi oprostili, a i da nisu odnos prema njoj danas bi bio identičan.

Ima li Evropska unija stida? Naravno da nema. Ona bi da na krvi drugih naroda kroji poštovanje ljudskih prava i nove civilizacijske norme. Onda se dogodilo arapsko proleće kao američki odgovor na pokušaj da Evropa dominira, teroristički napadi kao bumerang, latentan konflikt novog Vermahta i naroda slobodarskog duha, i Bregzit kao britanski krik da stvari ne stoje baš najbolje.

Šta mislimo o Engleskoj? Naravno, sve najgore. Beže sa mesta zločina, ali i osećaju smrad lešine. Šta želimo Engleskoj? Naravno, sve najgore, i što brži pucanj Škotske ili Velsa u britanskog vojnika. To nije moguće praktično, ali jeste teoretski, a razlog našeg gneva jeste samo jedno pitanje: Zašto Srbiju?

Da, i kad neko pomene „evropske vrednosti“ setite se uranijuma koji pleni svojim miomirisom.

Ivan Novčić