USC "Voždovac" - hram rukometa, a radnicima minimalac

Svaki istraživački članak zahteva dobro poznavanje tematike, pa se ovde držim isključivo činjenica koje su mi obezbedili razgovori sa zaposlenima koji imaju uvid u finanasijsko poslovanje Ustanove i sa sindikalnim aktivistima ovog preduzeća (njihova imena neću pominjati iz objektivnih razloga).

Kako se ovaj sportski centar nigde ne pominje kao gubitaš, teško mi je bilo da poverujem da zaposleni u ovoj instituciji, a koji su odani samom centru decenijama, jedva sastavlja kraj sa krajem. Od 2o16. godine primanja su im smanjena uravnilovkom, svima minimalac (osim rukovodećem kadru koji i dalje prima imeđu sto i sto dvadeset hiljada dinara mesečno sa uračunatim troškovima ručkova, goriva...). Elem, da počnem od početka.

Sportski centar spada u vasništvo opštine Voždovac, ali tu je opština u sporu sa opštinom Savski Venac oko valsništva nad bazenom. Takođe u sporu je i Vaterpolo Klub Partizan, koji tvrdi da je bazen njima dat još devedesetih i da su oni pravi vlasnici, a ne opština. Sporovi se još vode. I na stranu oni, sa dolaskom SNSa na vlast u opštini Voždovac, dolazi i direktor Predrag Peruničić, kadrovski namešten i smenjuje tadašnju upravu kju su činili direktor Mališa iz Demokratske stranke i Ljija iz LDPa, na njih zaposleni nemaju primedbi, centar je u njihovo vreme dobro poslovao, bez dugova, termini popunjeni, a plate pratile rast troškova života.

Peruničić smenjuje rukovodstvo pod izgovorom lošeg poslovanja i preuzima Ustanovu. Sa dolaskom SNS kadrova na čelo, cela situacija se drastično menja. Oni dovode i svoje radnike, koji su nestručni i neradni, a veliki deo starih radnika je prinuđen da da otkaz, te ostaju samo oni spremni da rade za crkavicu.

Peruničić, kao prvi kadar SNSa, od Centra otuđuje i teretanu, a daje je u zakup na 10 plus deset godina. Novi zakupnik teretane ne plaća zakupninu, račune za struju i vodu, on svoje ugovorne obaveze ispunjava na druge načine, a na štetu Centra i zaposlenih, pa samim tim i opštine Voždovac.

U isto vreme i VK Partizan odvaja bazen od celine Ustanove i mnogo radnika je otpušteno, ostali su samo oni spremni da rade za sitninu. U spor sa Partzanom ulazi opština, partizan dobija prvu presudu, ali se opština žali i taj spor se još uvek vodi. Činjenica je da je sa preuzimanjem bazena, odvajanjem (davanjem u zakup) teretane i teniskih terena,  sam centar isečen, podeljen, a oštećeni su najviše radnici ove ustanove koji trpe mobing da bi zadržali poslove.

Peruničić odlazi na funkciju u vladi 2012., na njegovo mesto dolazi novi kadar SNSa, Neđo Milović. SNS je u to vreme svim zaposlenima odbio solidarnih deset posto od plata. Ali Neđo podiže upravi plate za 10% pre skidanja, pa ih ovo SNSovsko solidarisanje praktično ne dotiče, ali dotiče sve ostale radnike Ustanove.

Sve do 2016. radnici primaju paltu po starom kolektivnom ugovoru, minus deset posto. I pored svega,  Centar stalno dobro posluje, a to je teško sakriti. Sale su uvek zakupljene, termini obe sale popunjeni. Članarine se palćaju redovno.  U vreme Neđa Miloševića čistačice su imale platu 35 do 37 hiljada dinara, majstori na održavanju i preko pedeset hiljada. A onda na čelo Centra dolazi direktor Životić Dragan, takođe kadrovik, koji je jedno vreme bio Neđin zamenik. On smenjuje Neđu, jer je odbio da radnicima skreše palte za 50%, odnosno,  da ih baci na minimalac, a sve bez novog ugovoru o radu, za koji Životić tvrdi da je jedini validan i da je Neđo postupao po nevažećem kolektivnom ugovoru.

Životić dolazi u Ustanovu sa predsednikom opštine Voždovac, saziva sastanak gde vređa radnike i govori im da su oni sami pokrali opštinu, jer su im plate prevelike i da oni ne mogu da žive od jednog posla, trebaju im dva.  Pa šta je to nego javni mobing! Da li je mislio da su radnici lenji, pa treba da rade po 14 sati dnevno, ili  je mislio da su im sada plate male, pa su radnici obavezni da crnče po 14 sati dnevno samo da bi preživeli? Ovo i nije neka misterija, jer je ishod poznat. Radnici crnče, ali ne ćute.

Ćute oni radnici koji su u stranci, domaći SNSovci. Oni dolaze i odlaze kako im je volja, nestručni su, neradni, nemotivisani. U toku radnog vremena ispunjavaju stranačke dužnosti, idu po štandovima za promociju iste ili se mlate po autobusima da podrže stranačkog predsednika i predsednika države. A za to su palćeni kao da su normalno odradili radno vreme. Jednom se čak desilo da je uočen nepostojeći radnik na platnom spisku, on je uredno primio postojeću platu za nepostojeći posao.

Još te 2016. godine, radnici se organizuju  sindikalno i plaćaju advokata.  Tuže direktora Životića za nelegalno umanjanje plata i od njega zahtevaju da im vrati stari kolektivni ugovor, jedini validan i potpisan, a da se sve što je uzeto njima od plata, za ove tri godine, nadoknadi.

Sve ovo dovodi do toga da je radna atmosfera u USC "Voždovac" katastrofalna.

Tužno je to da se zarada dotičnog direktora ni u jednom momentu nije smanjila, pa ni zameniku, ni kadrovima, oni i dalje primaju plate po starom kolektivnom ugovoru, tj, njima se ni dinar sa plate nije skinuo. I nije ih sramota, rukovode firmom za koju tvrde da je propala i to serviraju kao razlog umanjenja plate radnicima. A, Ustanova posluje odlično, dokaz za to su same plate svih pretpostavljenih i sve ono novo što se u Ustanovi dešava, sve sportske manifestacije koje pokrivaju radnici od kojih se otelo, oni premoreni i obespravljeni. Ovo ponašanje kadrovika dovodi do toga da je preduzeće podeljeno unutrašnjim sukobima i rastcepkano lošim vođenjem. Govorimo o jednoj od najvećih sportskih ustanova u Beogradu,  o ustanovi koja je decenijama bila na ponos i diku prestonice.

Tužba protiv direktora Životića još uvek čuči u nekoj fioci suda i čeka da neko zaboravi na stranku, čeka da se vremena promene ili čeka da neko drugi uzme vruć krompir, jer je takav krompir dobar samo uz kajmak, a ovde kajmaka nema, sav kajmak završava u džepu stranački i drugačije povezanih, a radnici gule poparu i posan pasulj.

Kada se ova slika prenese na veće platno, na državni nivo, lako se mogu povići paralele sa propadanjem većine zarad vladajuće manjie, nove kaste kadrovika koja se ne pomera sa čela države poslednjih tridesetak godina. Ista lica koja se decenijama igraju muzičkih stolica na čelu jedne države, to može samo ovde u Srbiji gde je narod veran kultu ličnosti, ma kakva i koja ona bila.