Zadrti Srbin

Baš se zainatio, još od davne 2046. godine, kada su njegovi sunarodnici masovno umirali od raka, Srbin Poslednji Zadrti se ne da smrti. Radioaktivno zračenje iz bombi sa osiromašenim uranijumom pokosilo je i staro i mlado, ali ne i njega! On je terao inat bolestima, Evropskoj uniji, NATO paktu! Živeo je iz inata! Bolesti su lomile zube o oklop njegove zadrtosti, pa je danas, 28. 06. 3013. godine zadrtiji i zdraviji nego ikad! Obučen u srpsku tradicionalnu nošnju, Srbin Poslednji Zadrti je sedeo ispod svoje šljive i gledao kako vreme teče pored njega. Bio je ostrvo u vremenu, poslednji Srbin ispod poslednje šljive! Bio je poslednji primerak naroda koji je dugo odolevao zlu, ratnim igrama, izdajama, korupciji i političkom idiotizmu, naroda koji je zbog niske stope nataliteta nestao sa mape sveta, sa mape Srbije, sa mape života. Od teritorije koju je nekad naseljavao srpski narod, ostalo je samo ovo parče zemlje na kojem sada sedi, živi i, terajući inat smrti, peče šljivovicu poslednji zadrti Srbin. Zadrti inadžija je odbijao vakcine i lekove koje mu je nudila Svetska zdravstvena organizacija. Lečio se šljivovicom iz svog kazana, a hranio se samo plodovima sa svoje šljive! Gaseći žeđ kišom iz oblaka koji je molitvom vezao za svoju šljivu, zadrti Srbin je produžavao svoj život unedogled. Čemu, da bi terao inat NATO-u, Jevropi, Rokfeleru, Rotšildu, Sorošu? Zar Novom svetskom poretku smeta poslednji zadrti Srbin? O, da, smeta! Bode oči, grize savest, podseća da pobeda nije potpuna dok se poslednji Srbin ne satre! Dok NATO čizma ne zgazi ponos poslednjeg zadrtog Srbina!

Iz duboke zamišljenosti u hladu šljive vratio ga je rad motora od dvesta konja, ali zadrti Srbin nije bio iznenađen. Mirno je gledao kako se ispred njegovog parčeta zemlje, na kojem je širila grane poslednja srpska šljiva, parkira sivi džip sa previše žutih zvezdica na plavoj podlozi. Iz metalik sivog modernog džipa izašao je vojnik u maskirnoj uniformi, visoko podignute, kratko ošišane glave na kojoj se kurčila plava beretka. Srbin Poslednji Zadrti nije reagovao, kao da se vojnička čizma nije previše približila poslednjem parčetu srpske zemlje. Nije reagovao ni kada je zadrigli debeljako u teget odelu izašao iz džipa, ni kada je taj isti gospodin skinuo naočare sa lukavog pogleda i, gledajući srpsku trobojku koja se vijorila na najvećoj grani šljive, obrisao znoj sa niskog pegavog čela. Kada su im se pogledi sreli, gospodin u teget odelu je vratio tamne naočare na zajapureno lice i nakašljao se.

– Gospodin... Srbin Poslednji Zadrti, ja sam Skot, Sam Skot – prišao je bliže debelom hladu čačanske rodne u kojem je poslednji Srbin sedeo na drvenom tronošcu i ložio kazan za pečenje rakije. Gospodin Skot nije verovao svojim očima, ovo što sada vidi pripadalo je davnoj prošlosti. Poslednji Srbin Zadrti je na sebi imao jelek i pantalone od čoje, pamučnu vezenu košulju, vuneni pojas oko struka, pletene crne duboke vunene čarape i kožne opanke šiljkane na neobično velikim stopalima. Tu arhaičnu sliku dodatno je ukrašavala šajkača na kosmatoj glavi zadrtog Srbina.

– Da, da, Srbin prvi i poslednji, skote engleski! – procedio je kroz zube, sa pelinom u glasu, kao da skot u teget odelu nije bio dostojan ni njegovog pogleda ni njegove uvrede. Ispljunuvši košticu od šljive na travu, između sjajnih, crnih cipela na nogama engleskog skota, zadrti Srbin je podigao šajkaču sa gustih obrva na visoko čelo, zagladio duge prosede brkove na jakoj vilici i prkosno podigao glavu…

– Gospodine Poslednji Zadrti, ja sam predstavnik NATO-a i Evropske unije – lepo ugojeni skot je pokazao akreditaciju oko svog vrata i nastavio svoju tiradu:

– Dolazim po službenoj dužnosti, gospodine, tu sam da vam uručim protest, gospodine… – pružio je poslednjem Srbinu dva papira formata A4, sa dobro poznatim oznakama NATO pakta i Evropske unije, ali to Srbina Poslednjeg Zadrtog nimalo nije impresioniralo. Uporno je gledao kroz debelog, pegavog engleskog skota u oblaku parfema, koji je skupim odelom, firmiranim naočarama i luksuznim satom na ruci pokušavao da maskira nedostatak ljudskosti u sebi! Pošto je poslednji Srbin uporno ignorisao skota sa bezrazložnim kompleksom više vrednosti, skot je prešao na stvar…

– Gospodine Zadrti, prenosim vam zahtev iz Brisela u tri tačke, koji u roku od nedelju dana morate sprovesti u delo – pogledao je sa visine u Srbina Poslednjeg Zadrtog, pa odlučno nastavio:

– Prva tačka: U roku od nedelju dana morate skratiti grane svoje srpske šljive, koje narušavaju prostor NATO pakta i Evropske unije. Poslednja srpska šljiva, čačanska rodna, može ići dva metra u širinu i isto toliko u visinu, a koren joj ne sme biti dublji od jednog metra. Brisel vam strogo zabranjuje isticanje srpske zastave na srpskoj šljivi, kao i prozvodnju šljivovice i ostalih proizvoda od šljive koji su već registrovani i zaštićeni žigom u institucijama Evropske unije. U suprotnom, smatraćemo da narušavate interese Evropske unije, Svetske trgovinske organizacije, Organizacije za ekonomsku saradnju i NATO pakta, pa ćemo biti prinuđeni da vam vojnom intervencijom uništimo opremu za proizvodnju šljivovice! U tom slučaju, vi lako možete postati kolateralna šteta naše legalne akcije, jer je vaša oprema za proizvodnju šljivovice naš legitimni cilj! – zastao je, pogledao u nezainteresovano lice poslednjeg Srbina, udahnuo duboko i nastavio povišenim tonom:

– Druga tačka: Vakcinacija je obavezna za sve, pa i za vas, gospodine Zadrti! Ubuduće, morate prihvatati hranu, vodu i lekove koje vam šalju Svetska zdravstvena organizacija i Komisija za zaštitu zdravlja iz Evropske unije, ili ćemo biti prinuđeni da vas podvrgnemo tretmanu lobotomije – iznerviran odsutnim izgledom zadrtog Srbina, nastavio je još glasnije:

– Treća tačka: Morate platati porez na proizvodnju šljivovice, kao i boravišnu taksu za vaš neosnovan boravak u ovoj enklavi za prethodnih sedamdeset godina, gospodine… – kada je završio sa čitanjem, gospodin u teget odelu je podigao glavu i pobednički pogledao u poslednjeg Srbina. Ali na licu poslednjeg Zadrtog Srbina nije video ni strah ni bes, već duhovnu snagu koja je zabolela debelog skota u teget odelu…

– Gospodine, jeste li čuli, razumeli šta Brisel zahteva od vas? – besno je prosiktao gospodin Skot, očekujući bilo kakav odgovor. Gospodin Skot je godinama radio ovaj posao, ali ga još niko nije ćutanjem spustio na dno kao ovaj zadrti Srbin, prokleti zadrti Srbin ispod proklete srpske šljive. Pošto zadrtog Srbina nisu interesovali papiri iz Brisela, engleski debeli skot je nezadovoljno bacio papire ispred kožnih opanaka poslednjeg zadrtog Srbina, besno se okrenuo i pošao ka svom džipu.

– Gospodine – glasom koji je odavao nemerljivi prezir prema dotičnom gospodinu, poslednji Srbin je naterao skota da se okrene. Nadajući se bilo kakvom odgovoru, gospodin Skot se vratio u debeli hlad u kojem se širio miris prave srpske šljivovice. Nameštajući ciničan osmeh, gospodin Skot je pobednički pogledao u poslednjeg zadrtog Srbina, koji je, ubacivši drvo u vatru, nastavio svoju rečenicu, ne gledajući prema zajapurenom skotu u teget odelu.

– Gospodine Skot, i ja imam jedan zahtev…

– Da, gospodine Zadrti… – gospodin Skot se sav pretvorio u uvo, učinilo mu se da je najzad uspeo da ostvari značajan napredak u komunikaciji…

– Prenesite svojim gazdama u Briselu da mi ubuduće šalju zahteve na troslojnom toalet papiru… – tek kada je završio rečenicu, zadrti Srbin je podigao glavu i pogledao skota u oči…

– Šta? – gospodin Skot je besno pogledao u ogrubelo, koščato lice zadrtog Srbina, na kojem se ogledao savršen mir. Nekoliko trenutaka je zapanjeno gledao u ledeno hladne oči, a onda se naglo okrenuo i besno ušao u džip. Zalupivši vrata, duboko je udahnu vazduh kroz nos i prosiktao:

– Prokleti Srbin… – dok se metalik sivi džip presijavao na vrelom koridoru 10, koji već petnaest godina povezuje Tiranu i Beograd, dva najveća grada Republike Velike Albanije, srpska trobojka se, pred mutnim pogledom poslednjeg Srbina, prkosno vijorila iznad poslednje srpske šljive… 

Bratislav Rosandić