Zemlja mrtvih

Dani oko Petrovdana već dvadeset i dve godine protiču u znaku sećanja na žrtve krvavog građanskog rata, koji je zauvek podelio narode na obalama Drine. Sećanja znaju da bole i rašivaju nikad izvidane rane, ali i da otvaraju nove; jer - to kako i šta pamtimo jasno određuje ko smo i šta smo bili pre dvadeset i dve godine, ali i danas.

Mi se sećamo poklanih Srba u Podrinju. Naše komšije genocida u Srebrenici. Ni dve decenije kasnije nismo sabrali kosti, niti se saglasili po pitanju odgovornosti. Upiremo prstom u narod, dok pojedinci, koji snose odgovornost, volšebno, ne potrudivši se ni da speru krv sa ruku, izbegavaju pravdu i izigravaju jedine žrtve. Nama su za za smrt malog SLobodana, kome su presudili komandant Armije BIH i njegova saborkinja, krivi Bošnjaci. Njima su za ubistvo četrneastogodišnjeg Senada, koga je likvidirala Vojska Republike Srpske, i to tako da su njegovi posmrtni ostaci pronađeni u čak četiri masovne grobnice, odgovorni Srbi. Za to vreme, komandant Armije BiH živi mirno na svom ranču kao potpuno slobodan čovek, dok se glavnokomandujući Vojske RS pred sudom u Hagu bori - koliko sa optužnicom za srebrenički genocid, toliko i sa sužetkom svesti. I Naser Orić i Ratko Mladić imaju privilegiju, na koju Slobodan i Senad, ne svojom - već Mladićevom i ORićevom voljom,  nisu mogli da računaju - živi su!

Uz Nasera i Ratka živi smo i mi, koji smo imali tu privilegiju da nas ne zadesi SLobodanova i Senadova sudbina. Sećanje i poštovanje je najmanje što im dugujemo. No, upoređujući te dve smrti tako da jednu pravdamo drugom, i obrnuto, posmatrajući stradanje Srba u Podrinju i zločin nad muslimanima u Srebrenici kao uzrok i posledicu, odnosno posledicu i uzrok, uskratili smo im pravo da budu upamćeni na pravi način, a njihova žrtva tretirana sa zaslužnim pijetetom. Trenutak u kome ćemo moći da posmatramo smrt dva deteta kao paradigmu svih smrti, koje su obeležile devedesete godine među narodima "s ovu i s onu stranu Drine", oslobodivši se od potrebe da se pre priznavanja odgovornosti pravdamo krivicom drugog, jeste trenutak u kome ćemo sa sigurnošću moći da kažemo da smo, pobrojali ili ne sve kosti, konačno namirili dugove, na koje nas opominju žrtve.

Apsurd svakog rata jeste nadmetanje zaraćenih strana da u toku sukoba namaknu što više odstreljenog mesa na tuđu stranu kantara, a u doba mira bar za gram pretegnu prolivenom krvlju na svojoj strani. Tako smo i danas došli u suludu situaciju da brojimo grobove u Zalazju, Kravici i Bratuncu i upoređujemo ih sa mezarjem u Srebrenici. A, anatomija bola je ista. Nema razlike ni u anatomiji zla. Nema razlike u samrtnom ropcu, koji se oteo iz Senadovih i iz Slobodanovih grudi, u trenutku kada su izdahnuli. Istim jaukom zakukala je i Slobodanova i Senadova majka, kada su poklani. I, jednako je ozveren onaj koji je Slobodanu rasporio trbuh "u krst" i onaj koji je Senadovo telo raskomadao na četiri dela i razbacao po stratištima. I srpska i muslimanska krv jednako je crvena. I nevina.

Krivica je na strani zločinaca, ali i svih koji su živi. Ona nije ista, ali nosi istu težinu. Krivica prvih je u ratu, a ovih drugih u miru. Mir nekada može da bude gori nego rat. Dani oko Petrovdana potvrđuju to. Ni dvadeset i dve godine pošto smo formalno dobili mir i izgubili rat, nismo se pomirili. Ne zato što nismo mogli, već zato što nismo hteli. A, dok su obale u svađi, vode, poput Drine, koja će nas zauvek spajati i razdvajati, mirno će proticati. I, Naser i Ratko biće još življi, a Slobodan i Senad sve mrtviji. Za nas. Zbog nas. U miru kao završnom činu rata, koji bi trebalo da nas, najpre raskusura, a potom i dokusuri.