Ženski kaleidoskop

Svi novi predlozi zakona, zahtevaju određenu javnu raspravu. To je zlatno pravilo koje se i u Srbiji, koliko-toliko poštuje, premda je javna rasprava uglavnom svedena na medijsku pljuvačinu. Ali OK, recimo da čak i tako, ipak postoji. Izuzetak tu nije i predlog novog Zakona o radu, kao i njegove odredbe koje imaju najviše odjeka u javnosti. Jedna od tih odredaba je vezana i za godine starosti, kao preduslov za odlazak u penziju. Prema predlogu novog zakona, od 2032. godine, muškarci i žene će tu biti izjednačeni i u penziju će ići sa 65 godina starosti. Oko ove odredbe, kao i oko mnogih drugih, prethodnih dana se koplja lome od stručne javnosti, pa do komšija, rođaka i prijatelja. Svako ima svoje mišljenje, svako ima svoju argumentaciju. Meni je bio zanimljiv stav Gordane Matković.

Gospođa Matković je ekonomista, i danas je direktorka Studija socijalne politike u Centru za liberalno-demokratske studije(1). Javnosti je od ranije poznata kao ministarka za socijalna pitanja u vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića i kao neko ko je, kako se to često kaže, spasio penzionere nakon čitave decenije potpune propasti penzionog sistema. Za vreme njenog ministrovanja, penzije su postale redovne, a iznos je postao višestruko veći nego u poslednjim mesecima Miloševićeve vladavine. Diplomirani je ekonomista, ali i doktor nauka, sa doktoratom na temu demografije, odbranjenom na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pre  aktivnog uključivanja u politiku radila je u Ekonomskom institutu u Beogradu na projektima iz oblasti tržišta radne snage, demografije i socijalnih problema. Od 2007. godine je bila i savetnik za socijalna pitanja tadašnjeg predsednika Srbije, Borisa Tadića. Konsultant je niza međunarodnih organizacija, predavač na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju Univerziteta Singidunum(2) i na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Sve u svemu, osoba od nespornog stručnog autoriteta. Zato me je i začudila njena izjava, objavljena u medijima, a u vezi sa starosnom granicom za žene, za odlazak u penziju.

Izjavu prenosim u celosti:

„Činjenica je da žene traže izjednačavanje s pravima muškaraca, istu platu za isti rad, mogućnost napredovanja. Postavlja se onda pitanje: a zašto bi imale tu privilegiju da ranije idu penziju.“ (3)

Od ove dve rečenice sa prvom se savršeno slažem. Žene zaista već decenijama traže izjednačavanje sa pravima muškaraca, traže istu platu za isti rad, traže mogućnost napredovanja. i sve ono što podrazumeva ravnopravnost, koju zakoni naše države deklarativno podstiču i promovišu. Samo što ta prava i ne dobijaju.

Žene u Srbiji su, sasvim tradicionalno i uobičajeno, manje plaćene za isti posao. Pod uslovom da isti posao mogu uopšte da dobiju. Žene u Srbiji, u startu, teže dobijaju posao na konkursima na kojima učestvuju zajedno sa muškarcima. Poslodavci ne vole da zapošljavaju mlađe žene, jer one mogu da se udaju, zatrudne i dobiju decu... Ukoliko nisu baš zgodne, pa poslodavac ima neke druge zamisli sa njima. Poslodavci ne vole da zapošljavaju udate mlađe žene, jer one mogu da zatrudne i dobiju decu. Poslodavci ne vole da zapošljavaju žene sa decom, jer one em mogu da zatrudne i dobiju još dece, em postojeću decu vole sigurno više nego firmu i poslodavca. Poslodavci ne vole da zapošljavaju žene srednjih godina, imale one decu ili ne, jer nisu mlađe žene. Prosečna zaposlena žena u Srbiji će imati manje prilika za napredovanje od prosečnog zaposlenog muškarca, a i taj manji broj prilika će biti praćen tradicionalnim i uobičajenim seksizmima i predrasudama. Ukratko, poslodavci ne vole da zapošljavaju žene.

Prosečna žena u Srbiji takođe tradicionalno i sasvim uobičajeno, brine o domaćinstvu. To najčešće čini uz minimalnu pomoć prosečnog muškarca u Srbiji, bio to njen momak, muž, ili sin. Briga o domaćinstvu prosečne žene u Srbiji podrazumeva da uprkos tome što se izborila za pravo da radi, ako posao ima, ona treba da sprema ručak, čisti kuću, pere veš i obavlja redovne nabavke.

Ako prosečna žena u Srbiji zatrudni i iznese do kraja trudnoću, nasuprot svim okolnostima srpske stvarnosti, od nje se očekuje da uprkos tome što se izborila za pravo da radi (ako posla ima), ona i dalje brine o domaćinstvu i novorođenom detetu posvećuje punu pažnju. Prosečni muškarac u Srbiji pomagaće u određenoj meri, koja se kreće od ni malo, pa do „pomažem oko kupanja, idem po pelene, igram se sa detetom, a usrano dupe stvarno ne mogu detetu da perem, niti uz sve obaveze mogu da ustajem noću kada dete plače.“ Sve više od toga je na nivou statističke greške i podsmeha tradicionalne srpske sredine.

Pomoć države, izražena preko prava na trudničko i porodiljsko bolovanje i dečije dodatke, relativna je. Pritisak poslodavaca prečesto tera žene da na trudničko bolovanje uopšte i ne idu, a da porodiljsko prekidaju posle nekoliko nedelja. Dečiji dodaci, ionako skromni i neredovni, prete da budu potpuno ukinuti, čime zvanični lelek zbog “bele kuge” postaje samo licemerni plač pun krokodilskih suza.

Prosečna žena u Srbiji je često žrtva porodičnog nasilja. Statistike EU info centra kažu da je bezmalo svaka druga žena u Srbiji doživela neki oblik fizičkog nasilja (46,1%), a gotovo svaka treća je doživela neki fizički napad od nekog člana porodice (30,6%).(4)

Od prosečne žene u Srbiji se bez obzira na sve očekuje da privređuje, premda ne više od svog muškarca, da on ne bi izgubio osećaj lovca i hranitelja porodice. Očekuje se i da bude požrtvovana majka, domaćica i ljubavnica, posvećena svom muškarcu. Patrijarhalnost, verske dogme većih verskih zajednica i tako formirani način razmišljanja uprosečenih građana Srbije, to prosto zahtevaju.

Statistički pak, žene u Srbiji žive duže od muškaraca. SZO kaže da žene u Srbiji žive u proseku 74, a muškarci 71 godinu (5) Po tom kriterijumu smo 104. država sveta, a ispred nas su sve bivše jugoslovenske republike. Statistike UN daju slične cifre, 74 godine za žene i 71,7 za muškarce, a statistika CIA-e (bez teorija zavere, molim lepo!) daje cifru od 73,9 godina za žene i 71,09 za muškarce.

Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, a to je tek deo šire priče o ženama u Srbiji, cifra deluje naučnofantastično. I pored toga, poslužila je kao poenta sada već bivšem ministru finansija Krstiću, da primeti da ako žene žive tri godine duže, ne mogu da rade tri godine kraće. Ali neću ovde da komentarišem mladog Krstića, osim što ću primetiti da se po načinu razmišljanja tužno uklapa u stereotipnog, prosečnog srpskog muškarca.

Ne znam šta je procena gospođe Matković? Da li u narednih 18 godina može da dođe do značajnog skoka očekivanog životnog veka? Meni bar deluje pomalo nepristojno da neko nakon 40 godina rada, ima samo 9 godina za zasluženi odmor u penziji, a da je do te penzije, ta žena morala biti i radnica i domaćica i majka. Nekako je ponižavajuće, zar ne?

Mislim, zapravo siguran sam da bi svaka žena koja je u Srbiji rodila dvoje dece trebalo da dobije orden narodnog heroja. Uveren sam naravno da gospođa Matković nema zlu nameru, iako je, kako kažu, i put do Pakla popločan dobrim namerama. Ona samo nema ispravnu perspektivu, a ako je ona nema kao žena, kako to očekivati od bilo koga drugog? Iz njene vizure i iz njenog iskustva, žene zaista mogu za isti rad da dobiju istu platu kao muškarci i zaista mogu da napreduju u svom poslu, bez previše predrasuda.

Bojim se međutim da je ta vizura daleko od srpske stvarnosti.
Uvredljivo daleko.

1) http://www.clds.rs
2) http://www.fefa.edu.rs
3) http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/480613/Nema-vise-ceo-radni-vek-u-jedn...
4) http://www.euinfo.rs/sr/blog/11110/Nasilje+nad+%C5%BEenama+naj%C4%8De%C5...
5) http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_life_expectancy#List_b...

Marko Ekmedžić