Politika i društvo

Ovoga puta, ne glasa se za prazna obećanja, ovoga puta se odrađuje pravo na život, odnosno privilegija na njega u vidu radnog mesta.

Mnogih smo se nagledali. To su stari prekaljeni borci za ustoličenje svoje zadnjice u udobnu fotelju. Ima ih kao kusih pasa. Transformisana pozicija i obezglavljena opozicija.

„Ministar na sneg ne može uticati niti iko to očekuje od njega, osim, možda Evrope, ali trebalo bi da ministarstvo dobro zna koliko je ogreva potrebno tokom jedne školske godine i da ne sme da se desi da deca sede u hladnim prostorijama škole“.

U svetu u kojem se pretežno, ponovo nažalost, krećemo kroz ulice u kojima nas na svakom ćošku čeka neki interes, neko okorišćavanje, teško je nekome nešto ponuditi od srca, i pritom još od srca reći mu „Izvoli“. Izvoli, divni (ili manje divni) čoveče, nudim ti nešto, što možda i ne mora biti toliko naizgled vredno, ali ti to nudim iz svojih polupraznih dlanova i srca punog ljubavi i topline!

Blago onom ko odrasta u društvu koje brine o pojedincu, a ne o ideji šta treba da bude. Blago onom koga su mazili i naučili ga da bude car u porodici, da bi bio kasnije pravedan, a ne sadista.

Od nas se i ne traži da prednjačimo, već samo da budemo bar toliko dresirani da ne ujedamo i ne komplikujemo stvar. Važne uloge u svetu, a naročito ovde, već su davno podeljene i sve će biti onako kako mora da bude.

"...kako reći da te je baš briga što su oni pošteni i čestiti, ne ide, ne uklapa se u već dogovorene društvene norme i nadzore,..."

Čovek je u suštini sebično biće, ali ne svi i ne uvek. U situacijama masovnih kataklizmi to je naročito izraženo, gotovo isto kao i neočekivano samopožrtvovanje pojedinaca u korist drugih, pre svega dece. To je, valjda, nagon, jedan od retkih koje smo zadržali od naših životinjskih početaka, pre nego što smose oljudili i postali ovo zlo koje hoda na dve noge.

Dokle god ne dođe do te konkretne promene, imaćemo iste vlade, iste probleme, iste priče. Dokle god naš narod ne preuzme odgovornost za svoje postupke i svoje misli, dokle god ne prestanemo da kukamo i krivimo sve i svakoga za našu muku, ništa pod milim Bogom se neće promeniti!

A jednoga dana kada se probudimo iz ovog košmara staćemo oči u oči sa surovom istinom: vojska izmoždenih tranzicionih gubitnika naspram šačice „elitnih“ primeraka, magnata, milionera i vlasnika svega i svačega. I to će biti kraj jedne od najpodmuklijih obmana u istoriji.