Dragiša Čolić

Ovi mlađi bi rekli – otkačen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način i meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem i eto me tu gde sam.  

Životne devize:

- Život je dvosmerna ulica – koliko od Kragujevca do Beograda, toliko od Beograda do Kragujevca (u savremenoj terminologiji poznato kao "teorija reciprociteta").

- Život je sličan vožnji kola – uputno je da koristiš svih pet brzina, uključujući i rikverc, kad zatreba (ovo sam ja sam smislio, niko mi nije pomagao!).

- Bolje biti lud nego zbunjen (iz drevne priče o ludom i zbunjenom).

- Voli za ručkom da otvori flašu dobrog vina. Dve mu je mnogo.

- Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog).

- Ima decu. I unuke. Voli ih sve, ali ne živi njihov život, jer i oni imaju pravo na svoj. A važi i obrnuto, jer – u skadu sa novim sistemom vrednosti, kad-tad dolazi ono  "Menjam šlogiranog dedu za neku drugu nepokretnost."

- Bogat. Ima Gagu (oči boje lavande). Mnogo je voli. I ona je advokat, pa tako prvi put u životu obožava svog šefa. Pristala je, dobrovoljno, da bude recenzent mojih tekstova (Bolje da ja vidim šta ova budala piše. Omaći će mu se nešto – politički!).

- Omiljena pesma – Oči boje lavande (opet!).

Vest: „KESIĆ IDE NA ROBIJU? Podneta krivična prijava zbog verske mržnje i netrpeljivosti prema Srbima.”

“Bez obzira na ishod procesa, jer sudstvo je i dalje pod uticajem „žutih“ Zoranu Kesiću i autorima emisije „24 minuta“ će suditi sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milost – ovako, ukratko, objašnjava svoje viđenje slučaja novosadski advokat dr Nemanja Aleksić” (kolega Vladimir Gajić, u izjavi za “Danas”).

Povodom imenovanja Marka Đurića za ambasadora Srbije u SAD, predlažem da se u svrhu njegove pristupne diplomatske besede – što je u diplomatiji praksa, prezentira njegovo nedavno obraćanje Violi fon Kramon, izvestiocu Evropskog parlamenta za Kosovo, onako kako ga prenosi Politika od 19. Septembra 2020. godine:

 

“Fon Kramonova je greška sistema

 

Mali Skviler, je devedesetih godina prošlog veka bio fino dete. Odgajila ga je tetka za koju se verovalo da je pre  5.oktobarskih događaja, 2000. godine službeno otputovala u Rusiju, odakle se više nije ni vraćala, mada se kasnije ispostavilo  da je malom za rešavanje njegovog stambenog problema tetka poslala pare iz Kanade, pa je ostalo nerazjašnjeno da ll je to ona ista ili neka duga tetka.

Moram na početku – kao onaj novokomponovani doktor nauka Aleksandar Martinović, da citiram sebe. U uvodu svoje knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA, 2012. godine, a nekako se to poklopilo i sa dolaskom SNS-a na vlast, sam napisao:

Definicije pojmova:

Seljakčovek koji živi na selu.

Jedna scena iz Novog Sada je ovih dana konačno uznemirila građane. Naravno, ne i one iz vlasti koji su se svojski, nekih dvadesetak dana, trudili da je zataškaju – jedan lik (ne mogu da kažem čovek), besomučno, ne prestajući, pesnicama udara čoveka koji je bez znakova života (kasnije se ispostavilo da je onesvešćen) i leži na pločniku. Konaćno mu prilaze dva lika, obazrivo ga hvataju oko pasa u stilu – nemoj više, dosta mu je, on ih odguruje, vraća se žrtvi koja nepomično leži i lomi joj ruke – najpre jednu, pa drugu...jezivo.

Pre jedno godinu dana, u tekstu pod naslovom „Ostavite nam bar fudbal“, napisao sam – „Da se malo odmorimo od politike – idemo na sport. Ne zato što su nam uzeli institucije i što nam vređaju inteligenciju i ne samo inteligenciju, već i zato što je fudbal danas, ne samo najvažnija sporedna stvar na svetu i zabava miliona, već i veliki biznis, šta god to značilo – i onaj legalni i onaj u kome se mulja. Mi nismo uspešni ni u onom prvom – imamo sjajne fudbalere a loše rezultate, ni u onom drugom – muljamo na sitno, jajare, što bi u selu rekli…”

Slavko Ćuruvija, novinar, urednik i vlasnik Dnevnog telegrafa je ubijen 1999. godine – pre više od 21 godine.  Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije počelo je 2015. godine – tek posle 16 godina, iako je od dana ubistva bilo jasno u čijem izvođenju je to ubistvo izvršeno, a sve to tek posle formiranja posebne komisije koja će se baviti ubistvima novinara. Prvostepena presuda – osuđujuća za 4 saizvršioca pomagača, visoko rangiranih pripadnika državne bezbednosti, doneta je posle četiri godine.

Kako piše portal Direktno.rs u tekstu od 6. septembra 2020, pod naslovom „OGRADIO SE OD SNS, Đuka: Nisam više u politici!”, Vladimir Đukanović, jedan od Šešeljevih perspektivnijih “junoša” - dok ovaj nije otišao u Hag, potom visoko rangirani član novoradikalske Srpske Narodne Stranke (SNS) – narodni poslanik od 2014. godine, neće više da bude u politici i sledstveno tome za očekivati je – podnosi ostavku na sve stranačke funkcije, kako one zvanične, tako i one nezvanične, a bilo je i takvih.

Pages