Dragiša Čolić

Ovi mlađi bi rekli – otkačen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način i meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem i eto me tu gde sam.  

Životne devize:

- Život je dvosmerna ulica – koliko od Kragujevca do Beograda, toliko od Beograda do Kragujevca (u savremenoj terminologiji poznato kao "teorija reciprociteta").

- Život je sličan vožnji kola – uputno je da koristiš svih pet brzina, uključujući i rikverc, kad zatreba (ovo sam ja sam smislio, niko mi nije pomagao!).

- Bolje biti lud nego zbunjen (iz drevne priče o ludom i zbunjenom).

- Voli za ručkom da otvori flašu dobrog vina. Dve mu je mnogo.

- Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog).

- Ima decu. I unuke. Voli ih sve, ali ne živi njihov život, jer i oni imaju pravo na svoj. A važi i obrnuto, jer – u skadu sa novim sistemom vrednosti, kad-tad dolazi ono  "Menjam šlogiranog dedu za neku drugu nepokretnost."

- Bogat. Ima Gagu (oči boje lavande). Mnogo je voli. I ona je advokat, pa tako prvi put u životu obožava svog šefa. Pristala je, dobrovoljno, da bude recenzent mojih tekstova (Bolje da ja vidim šta ova budala piše. Omaći će mu se nešto – politički!).

- Omiljena pesma – Oči boje lavande (opet!).

Sigurnno ste čuli za onaj vic, bolje rečeno anegdotu, jer vic je duhovita izmišljotina, a anegdota je realnost, ali ne duhovita već smešna – Pitaju Srbina da li zna da vozi avion, a on kaže:" ‘ebem li ga, nisam nikad prob'o, al' mora da znam." Stvari se međutim komplikuju, kad to prestane da bude smešno i postane tragično, što je slučaj i sa elektroprivredom Srbije – EPS.

„Zamislite da postoji neko, ko nije sud, koji može na osnovu nečega da odluči da uđe u vaš stan bez vaše volje, znanja i bez svedoka. Dakle, moći će da uđu u vaš stan na osnovu sumnje da pripremate neko krivično delo.

Remplovanje je tehnika guranja protivnika prilikom oduzimanja lopte na način dopušten pravilima fudbalske igre (Vikipedia). U praksi – fudbaler koji hoće da protivniku oduzme loptu, trči paralelno sa njim i u pogodnom trenutku ga tako akne ramenom da ovaj odleti u p.l.m., oduzima mu loptu i kreće u akciju, a sudija trči pored njega i odmahuje rukama – nema faula, remplovanje!

Pozajmljena objava: Moja fb prijateljica AĆ komentarisala je na izuzetan način jednu od trenutno najaktuelnijih afera u zemlji iz serije – Vidi šta nam Šiptari rade. Pošto ja ne umem bolje, uz njeno dopuštenje, prennosim objavu u celosti: 

 

“Blizu mog stana je jedan bife. Mali, neugledan, ali je bio uvek pun. Jeftine kafa i rakija, bilo je tu i roštilja. Sada ne radi. U šali kažem:

Ova priča ima svoju političku predistoriju koja bi se u najkraćem mogla definisati ovako: Na Kosovu Srbi treba da imaju samo Srpsku listu, kao političku stranku. Ta stranka će za svoju političku aktivnost dobijati uputstva i direktive iz Beograda – podrazumeva se ne od Šapića, gradonačelnika Beograda, već od onoga koji u ovoj zemlji odlučuje o sveukupnoj politici – od državne politike do fudbalskih komentatora koji više ne treba da gostuju u emisijama RTS-a, „javnog servisa u vlasništvu građana Srbije, čije je pravo da znaju sve“.

„Naša mala Juca sa stolice muca ....” Pa tako i naš ministar prosvete, Branko Ružić, prosvetnim radnicima koji su izašli na masovne demonstracije u odbranu dostojanstva – prosvete i svoje ličnosti, jer biju ih, vređaju, nipodaštavaju … i učenici, i njihovi roditelji i država, koji je mudro zaključio da u tim demonstracijama ima i elemenata štrajka, jer među demonstrantima svakako iima i onih koji su izostali sa nastave, pa im javno poručuje da vode računa o modalitetima štrajka:

Reč je o Nenadu Stefanoviću, višem javnom tužiocu u Beogradu, karijernom državnom službeniku, koji je svojim multi disciplinarnim sposobnostima za relativno kratko vreme, od 2014. godine kada je postao zamenik osnovnog javnog tužioca (najniže tužilačko zvanje u tužilačkoj hijerarhiji), gde se nalazio sve do 2018. godine, 2021. godine izabran za višeg javnog tužioca u Beogradu – praktično najviša operativna tužilačka funkcija u zemlji. 

 Za početak beše video snimak objavljen na društvenim mrežama koji govori više od reči: Profesorka sedi za katedrom okružena učenicima – nije pristojno stajati iza leđa, upozorava ih opkoljena žena. U jednom momentu blago se pridiže da interveniše, oni iza leđa stupaju u akciju – izmiču joj stolicu, nastavnica je na podu, njeni đaci se grohotom smeju, niko da joj priđe, pruži ruku, pomogne da ustane – sevaju blicevi telefona da se ovo napredno delo ovekoveči ... 

Sudeći po biografiji koja se može naći na Vikipediji i u Istinomeru, ne bi se reklo da je Milenko Jovanov glup čovek – vukovac u gimnaziji, nagrade na školskim takmičanjima, pravni fakultet (o isuse, još jedan moj kolega koga se stidim). Tako naobrazovan isticao se i u obrazovnim programima, naročito sa mladima – „Škola naprednih političkih veština“, ,„Program za buduće političke lidere“, „Podizanje kapaciteta mlade političke elite Srbije“ ...

Dovoljno je pogledati sinoćni dnevnik na N1.

Pages