Dragiša Čolić

Ovo je, ustvari, priča o našoj opoziciji, a povod je prošlonedeljni Utisak nedelje Olje Bećković. Za početak odmah digresija – jedno sećanje i jedan vic. Najpre o sećanju, a o vicevima ću kasnije.

Sećam se, u vreme prethodne izborne kampanje, sastanak stanara zgrade zbog problema sa liftovima. Siđem sa malim zakašnjenjem, tamo neki nepoznati ljudi – okrečićemo vam ulaz, zasaditi cveće … Pitam ko su – Mi smo iz Srpske napredne stranke … Ja sam protiv … Ali zašto komšija, pita komšinica koja ih je dovela, sve je besplatno! Iz higijenskih razloga, rekoh. Ove godine ista slika – urediće park, zoniraće parking mesta ispred zgrade … to je narativ, učili su od najboljeg.

Jeste l čuli deco,
verujte, bez šale,
otvarena škola
za pačiće male.

Deco, u ulozi Čika Jove Zmaja ovog puta će biti predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kaže učiteljica. Završite svoje obaveze, ko nije piškio neka piški, jer čika Aleksandar će vam govoriti o svim najvažnijim događajima u našoj zemlji, uključujući i ono što vas posebno interesuje – Istina o Jad®u – tri spojena časa, bez odmora. 

U četvrtak, 25. novembra 2021. godine, Skupština Republike Srbije je po hitnom postupku, bez suvisle diskusije, sem zapaženog izlaganja jedinog opozicionog poslanika Vladana Glišića (to treba sačuvati kao dokument), uz uobičajene – po difoltu, pohvale predlagačima, usvojila dva Zakona: Zakon o referendum i Zakon o eksproprijaciji. 

Aleksandar Vučić je fenomenalan – kako mu pade na pamet da za glavnog izvršioca svih svojih ostvarenih podviga i još brojnijih kreativnih ideja – kako u stvarnosti, tako i za budućnost, postavi Anu Brnabić! Ta osoba (ne kažem žena, jer ona kad zatreba može da bude i muško – što bi rekli: dva u jedan), sve zna i u sve se razume.

Malopre sam na društvenim mrežama naišao na vest koju je pod punim imenom i prezimenom objavila NDD:

“140.000 dinara Sima Spasić prima platu mesečnno + poslednji sprat Beodrađanke mu adaptiran u stambeni prostor. Oni obrazovani diplomirani rade po pijacama, radnjama, šalterima za 40.000, vaspitavanni u duhu sistema vrednosti, ali za pogrešno vreme i ljude.”

Ako niste narodni poslanik, “svršeni” ili polaznik Vučićeve akademije za mlade kadrove ili ako ste – bez obzira na slične biološke podvrste, jednostavno obožavalac njegovog lika i dela, pa ne morate da lupate sopstvenu glavu za koga da navijate, vi pripadate jednoj od dve preostale vrste– ili gledate Zadrugu, Parove i slične umetničke performance ili se bavite sportom u smislu navijanja za svoje izabranike. 

Danas je objavljena tužna vest – umro je Slaviša Lekić. Osećam i dužnost i obavezu da o tom čoveku napišem nešto lepo, jer on je glavni “krivac” što i dalje pišem. Ali kako izbeći da u tom tekstu ne pominjem i sebe, a tu je priča o njemu, a ne o meni.

Svaki put kad pomislim da ne može gore, vlast me demantuje. Ovog puta na tapetu je – ni kriv ni dužan, general Zdravko Ponoš. Nisam dobro rekao, treba – penzionisani general Zdravko Ponoš. A penzionisali su ga u 46. godini, u punoj radnoj i životnoj snazi, sa funkcije načelnika generalštaba, ne ovi sadašnji, već oni bivši – Boris Tadić, tadašnji Predsednik i Dragan Šutanovac, tadašnji ministar odbrane, jedan iz Taićeve ekipe – “Šuca, Goca, Kena …” (vidi prethodni tekst – Boris Tadić kao štetna pojava u srpskoj politici).

Još u uvodu svoje prve knjihge O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012.), govoreći o ulozi stranaca u našem političkom životu, napisao sam: