Dragiša Čolić

Ovi mlađi bi rekli – otkačen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način i meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem i eto me tu gde sam.  

Životne devize:

- Život je dvosmerna ulica – koliko od Kragujevca do Beograda, toliko od Beograda do Kragujevca (u savremenoj terminologiji poznato kao "teorija reciprociteta").

- Život je sličan vožnji kola – uputno je da koristiš svih pet brzina, uključujući i rikverc, kad zatreba (ovo sam ja sam smislio, niko mi nije pomagao!).

- Bolje biti lud nego zbunjen (iz drevne priče o ludom i zbunjenom).

- Voli za ručkom da otvori flašu dobrog vina. Dve mu je mnogo.

- Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog).

- Ima decu. I unuke. Voli ih sve, ali ne živi njihov život, jer i oni imaju pravo na svoj. A važi i obrnuto, jer – u skadu sa novim sistemom vrednosti, kad-tad dolazi ono  "Menjam šlogiranog dedu za neku drugu nepokretnost."

- Bogat. Ima Gagu (oči boje lavande). Mnogo je voli. I ona je advokat, pa tako prvi put u životu obožava svog šefa. Pristala je, dobrovoljno, da bude recenzent mojih tekstova (Bolje da ja vidim šta ova budala piše. Omaći će mu se nešto – politički!).

- Omiljena pesma – Oči boje lavande (opet!).

Srbiju je juče zadesila tragedija. Strašna! Neviđena na ovim prostorima. Jedno dete je ubijalo drugu decu i one koji su pokušali da ih zaštite – nastavnicu i radnika obezbešenja, njih 8 za sada, a plaši nas da bi ih među teško povređenima moglo još bitii. Hladno, profesionalno, sa dva pištolja, kao na filmu i ratnim internet igricama koje osvajaju svet.

I šta sad? Sudeći po onome što čusmo od najkomptentnijih zvaničnika – ništa, dešava se! A da li je tako – nije!

Cerak je lepo, relativno novo beogradsko naselje, u severozapadnom delu Beograda,  građeno sedamdesetih godina prošlog veka, sa pretežno porodičnim kućama  i ulicama idiličnog naziva – ulica lipa, ulica breza, ulica ....

Imam rođaku koja tamo živi, priča – komšije su dobre, pomažemo jedni drugima, pijemo kafu zajedno ...

„Da sanduke kupuješ ceo život od para koje dobijaš za Utisak nedelje“ ...

U potpisu „Vojnik pravde, Simo Spasić“.

Obećao sam nastavak dešavanja posle prekinute fudbalske utakmice „Super lige“ Srbije, Čukarički – Partizan. Na terenu ga nije bilo, van terena – da.

Uzmem kafu i sednem sinoć da gledam derbi meč fudbalske „super lige Srbije“ (nije šala tako se zvanično zove) između Čukaričkog i Partizana. Poslednje je kolo regularnog dela prvenstva, sledi play of, pa ko ispadne, ko se dočepa bar kvalifikacija za neko od evropskih takmičenja i tako zaradi neku paru da preživi, jer od publike vajde nema – rasterali ih navijači.

Od kako je mlađani Luka Kebara, narodni nam poslanik, jedan od svršenih polaznika SNS akademije za mlade lidere, na sred skupštinskog zasedanja objasnio: „Naš predsednik Aleksandar Vučić, koji je u Kini poznat kao Vu-či-ći, što u prevodu znači 577…“, nakon čega mu je uputio i pozdrav „koji će svi razumeti – Vu - či - ći - 577!“, usledio je gromoglasni aplauz  (vidi tekst „Tako mlad pa već ... Kebara“, opancar.com), a zatim i interno takmičenje umutar SNS-a, ko će veću količinu gluposti da isporuči, te tako i napreduje u partijskoj hijerarhiji. 

Ovih dana ostvaruje se na delu ono što sam napisao već u uvodu svoje klnjige O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd 2012.), prilikom dolaska Srpske napredne stranke na vllast:

Ovih dana svedoci smo jedne pojave – lobiranja, koja nam je do dolaska ove napredne vlasti bila strana. I to u izvođenju Saveta Evrope, najvišeg organa pravodobne Evropske unije.

Ili, može li se verovati „nezavisnim medijima“ i da li ih uopšte ima?  Moram da kažem da mi se ova tema spontano nametnula. Juče mi je administracija fejsbuka poslala, kao uspomenu, moj tekst iz  marta 2017. godine pod naslovom „Dobar dan, pošto Blic“, pa najbolje da citiram poentu:

- Dobar dan, koliko košta Blic?

- 35 dinara!

- Ma ne, to vidim, nego koliko koštaju vaše novine kao list u celini?

M.- odzvanjalo je u mojoj tišini iščekivanja. Hladni, sunčani zraci plesali su mi po licu. Nervozno, ne nije to. Više uzbuđenje, iščekivanje. To je bilo stanje koje je dostiglo zenit. Nanizani dani, radosno iščekivanje. Dim koji sam izbacivao plesao je oko senke koja se iscrtavala. Minuti su trajali kao večnost, ali to sam čekao. Tražio sam sebe u tom ogledalu...

M.- odzvanjalo je u poslednjoj tišini dok sam išekivao da pogled, okrenem u pravcu..., da ustanem, koračam, da ...

Pages