Dragiša Čolić

Ovi mlađi bi rekli – otkačen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način i meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem i eto me tu gde sam.  

Životne devize:

- Život je dvosmerna ulica – koliko od Kragujevca do Beograda, toliko od Beograda do Kragujevca (u savremenoj terminologiji poznato kao "teorija reciprociteta").

- Život je sličan vožnji kola – uputno je da koristiš svih pet brzina, uključujući i rikverc, kad zatreba (ovo sam ja sam smislio, niko mi nije pomagao!).

- Bolje biti lud nego zbunjen (iz drevne priče o ludom i zbunjenom).

- Voli za ručkom da otvori flašu dobrog vina. Dve mu je mnogo.

- Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog).

- Ima decu. I unuke. Voli ih sve, ali ne živi njihov život, jer i oni imaju pravo na svoj. A važi i obrnuto, jer – u skadu sa novim sistemom vrednosti, kad-tad dolazi ono  "Menjam šlogiranog dedu za neku drugu nepokretnost."

- Bogat. Ima Gagu (oči boje lavande). Mnogo je voli. I ona je advokat, pa tako prvi put u životu obožava svog šefa. Pristala je, dobrovoljno, da bude recenzent mojih tekstova (Bolje da ja vidim šta ova budala piše. Omaći će mu se nešto – politički!).

- Omiljena pesma – Oči boje lavande (opet!).

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.  

Branislav Lečić je iskusan glumac koji je u raznim pozorištima – DS, LDP, DHSS, pa opet DS, igrao mnoge uloge. U najnovojem komadu tog pozorišta „Sto dana, sto pitanja“, dodeljena mu je uloga pravnika koji na upriličenom performansu ispred Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave (MDULS) kazuje – „ ...

Kad postaneš lider u regionu, onda o tebi brinu i sa distance, pa je tako i Goran Šarić, autor teksta  „Slučaj zlostavljane glumice i medijski linč SPC i Srbije!” (Koreni, 19.1.2021), zabrinut zbog “obračuna sa Srbijom, srpskim društvom i Srpskom pravoslavnom crkvom” od strane medija poput N1 i NovaS.

Odmah da kažem – mogao bih se složiti sa onim što autor pomenutog teksta reče:

Ovaj bi tekst mogao da se smatra i kao drugi deo teksta –  „Ko progura zimu, taj je pobedio“, od 7.1.2021. godine, u kome sam, kao čovek koji je početkom devedesetih godina radio u Engleskoj u poslu koji mi ovde nazivamo privatno preduzetništvo i sa tim iskustvom, kao direktni učesnik,  poredio  te uslove u odnosu na uslove kroz koje prolaze naši privatni preduzetnici.

Jedna od ključnih stvari koju sam u pomenutom tekstu istakao je:

...igraju se produžeci, a koliko će to još da traje, to samo oni u VAR sobi znaju.

Niko nije objasnio, a nema ni takvih presedana u svetu – pobediš ubedljivo na izborima, imaš apsolutnu većinu u parlamentu, saradnike, doglavnike i one do njih, „opoziciju“  koja te podržava, narod koji te obožava i glasa za tebe – ima i onih drugih koji vole da sebe nazivaju opozicijom, ali ko njih j..., to su lopovi i fašisti ... ološ, a za narednu godinu već zakazuješ nove izbore. Zašto?

Priznajem da nisam baš neki poznavalac lika i dela of „a Serbian writer and columnist” Svetislav Basara. Pokušao sam, nekada davno, nešto od toga da čitam – zaboravio sam kako se zvaše, nije mi išlo, pa sam odustao, ali što reče onaj car Žika Jakšić – Nikad nije kasno, pa ću se potruditi. A vredi – ko bi rekao da će “Bas” biti zvezda ovogodišnjeg prelaznog roka – iz Danasa u Kurir!

O ponašanju crkve je reč – i ne samo crkve. Nisam hteo da pišem o tome za vreme praznika, pa najpre da podsetim one koji nisu znali i one koji su zaboravili na jedan zverski događaj (ne mogu da nađem težu kvalifikaciju) koji se desio u vreme fašističke okupacije Jugoslavije, na teritoriji južne Bačke – od 4. - 29. januara, 1942. godine. Mađarski fašisti su sproveli raciju i pod led Dunava i Tise bacili 4.500 vojvođanskih žitelja – Srba i Jevreja.

Odmah da kažem da su i Nova Ekonomija (izvor teksta) i Biljana Stepanović, koja je pretpostavljam i njegov autor, dovoljno respektabilni, da bih ja tu polemisao sa iznetim stavovima – mislim da su profesionalni i krajnje korektni. Ko da polemiše, na primer, sa akontacijom poreza na dobit, kao poreskom kategorijom na snazi u vreme pandemije korona virusa, za vreme kad obveznik tog poreza ne radi odlukom države. Dakle ovde više o nekim mojim iskustvima i nekoj sugestiji, s tim u vezi.  

Vašar je bio ... reče pok. Đura Jakšić, a kako smo u njemu prošli, tek će da se vidi kad nas o tome obavesti Krizni štab.

U međuvremenu idemo na vašar u koji se bolje razumem, jer sam u njemu i učestvovao preko pedeset godina, donedavno i zvanično. O pravosuđu je reč, iliti kako ovi iz Evrope to zovu – vladavini prava. Ja ne volim vladavine bilo koje vrste – u ovoj zemlji vazda neko mora nečim (i nekim) da vlada, pa se opredeljujem za ono prvo – pravosuđe.

E, jebiga! Da nisam sinoć slušao godišnju konferenciju za štampu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, održanu po uzoru na ono što obično jednom godišnje čine svetski državnici – gde, razume se, i ON spada, ne bih znao ni koliko sam glup, ni koliko je lepo biti glup.   

Kako je lepo biti glup,
Kako je lepo biti glup,
Stoka ume da nervira,
Gutaj sta ti se servira …”

Pages