Duško Đurđić

Deda Đura je u svojim šetnjama često znao da zastane i da popriča sa nekim ljudima koji su skupljali otpad kod kontejnera. Mnoge od njih je već poznavao duže vreme i oni su njega poštovali zbog tog odnosa prema njima. Znao je često i da sedne sa njima na neku klupu, a i da ispred obližnje radnje da popiju piće. Bilo ih je sa svih strana, iz Banata, severa Vojvodine…dolazili su i iz južne Srbije. Većina njih su bili Romi, ali deda Đuri nije smetalo da stvara uvek i neka nova poznanstva.

Lazar je konačno stigao na imanje gde se rodio i živeo sa svojim roditeljima. Svaki korak koji je pravio donosio mu je sve veću tugu. Na sve strane mogao je da vidi samo pustoš. Sve građevine, koje su se tu nalazile, bile su uništene i spaljene. Sve ono čega se sećao je nestalo, njegovi najmiliji, kao i svi dragi ljudi koji su tu živeli.

Seo je na stepenik ispred kuće od koje su ostali samo delovi zidova i zamišljeno gledao u ruševinu.

Nepunih mesec dana kasnije, za Biljanu i Srđana kreće nova golgota.

Dobili su poziv za davanje iskaza kod javnog tužioca, što je predstavljalo početak procesa u kome bi zver dobila zasluženu kaznu. Srđan je bio svestan toga da će morati i da gledaju tog monstruma, koji će biti tu nadohvat, ali nedodirljiv za njih.

Morao je puno da priča sa Biljanom, da je spremi psihički za sve to što ih čeka, za sve što će čuti i ponovo proživljavati pakao.

Večera koju su organizovali domaćini, održana je u velikoj sali najboljeg hotela u Frankfurtu. U zakazano vreme, Milan i njegove kolege su stigli i seli na svoja rezervisana mesta. Ubrzo posle njihovog dolaska, u salu je ušla jedna veća grupa, pretežno mladih ljudi, i od nemačkih kolega oni su saznali da je to gostujući tim, sa funkcionerima kluba. I onda iza te grupe, Milan je video kako ulazi, držeći ispod ruke svog supruga…Olivija. Dah mu je zastao, nije znao kako da se ponaša, da li će i ona njega prepoznati?

Stevan je živeo na jednom salašu u Vojvodini. Imao je par jutara zemlje, kuću i okućnicu. Svoj život je posvetio konjima otkako je znao za sebe. Tu ljubav prema tim plemenitim životinjama je nasledio od svog pokojnog dede, koji ga je još dok je bio mali naučio mnogo toga o njihovom odgajanju.

Prvi dani posle sahrane su bili strašni za Biljanu i Srđana. Stan je delovao avetinjski prazan, tišina ih je ubijala. Biljana je teško podnosila gubitak, a Srđan je morao da ulaže nadljudsku snagu da svoju ženu smiruje u momentima kada je stignu svi ti napadi bola.

-Srđane! Moram otići do lekara. Nešto osećam kao da mi srce preskače, da se prekontrolišem. Brzo ću ja.- reče Biljana, kada su ustali jedno jutro.

-Dobro. Zovi me, ako ti trebam.

-Ja sam Sava Mitić, gazda ovog imanja. Šta znaš da radiš? Meni trebaju uvek vredni ljudi…posla ima ovde uvek. Ako budeš poštovao ovu kuću, biće ti dobro i ništa ti neće nedostajati.

-Znam puno toga, radio sam dosta sa majstorima.- poče Radovan.

-Kakav si sa psima? Treba mi čovek koji će brinuti o mojim lovačkim kerovima. Proletos mi se bivši radnik razboleo i umro. Ne mogu da nađem čoveka koji ume sa njima.Često idem u lov, a i ja ih puno volim.- reče mu gazda Sava.

Nekoliko dana kasnije posle burnih događaja, ispred vodenice su sedeli Radovan i Mitar i razgovarali:

-I, šta si sada rešio Radovane? Voleo bih, a i tvoji novi prijatelji bi voleli, da ostaneš ovde sa nama. - reče Mitar.

Sreten je podigao pušku  i naciljao u Jovanovom pravcu, koji je nemoćan očekivao svoj kraj. Iz obližnjeg žbuna je izleteo Šapa, koji je skočio i odgurnuo Sretena, a puška je opalila u visinu. Posle par sekundi, pojavili su se i Radovan i Čedomir, zadihani od žurbe da pomognu svom prijatelju.

-Šta to radiš budalo?- povika Radovan na Sretena. Ovaj je povratio ravnotežu odgurnuvši Šapu koji je stajao pred njim i besno režao na njega.

U međuvremenu, dok su Radovan i Čedomir jeli kod starog javora, a Đorđe žurio kod Svetislava da mu javi novosti, Jovan je čekao na njihovom starom mestu Lenku, svoju ljubav. U zakazano vreme ona se pojavila, noseći pletenu košaru u rukama.

-Stigla sam, ljubavi! - reče Lenka, dok mu je prilazila. Zagrlio je i poljubili su se strasno, kao i mnogo puta pre toga kada su se sastajali.

-Ne mogu dugo biti sa tobom. Moram ići kod Radovana opet…nešto moramo danas još da uradimo.