Duško Đurđić

Rođen 6. januara 1964. u Novom Sadu. SSS, nezaposlen. Oženjen. Bio otac i bio deda...izgubio ćerku i unuku u mučkom ubistvu. Živi u Novom Sadu.

Odlomak iz knjige u nastajanju: “Čudovišta su pobegla iz bajki”

Stvorili smo uredjaj kroz koji ćemo svi da prodjemo u drugi, paralelni svet, u koji Tama neće moći da dopre.

 Ovo je bio početak nekog, nazovimo polaska u svet provoda, muzike, mladalačkog ludovanja...i zato i zaslužuje mesto u pričama. Bio sam klinac od nepunih 15g, još uvek nezreo, kada su me na ovaj, tada veliki događaj poveli dva momka koji su bili podstanari kod nas.Već sam počeo da slušam rock muziku, koja je tada bila u totalnoj ekspanziji...svaki čas su se pojavljivale nove grupe, pa i stvarani novi žanrovi, kao punk, jazz rock, itd.

- To i hoćemo. Dosta je bilo naše superiorne moći, neka posle našeg nestanka neka druga bića vladaju ovom planetom. - reče vodja.

Očevi nestrpljivo očekuju ženin porodjaj, dolazak svog deteta, najveće životne radosti. Bolesnik očekuje i nada se ozdravljenju, plašeći se boli koju ona može doneti. Osudjenik na smrt čeka dan kada će ga odvesti na gubilište i kada će završiti sa svojim životom.

Gledajući ih polagano, setio sam se kada su slike nastajale…od rodjenja, prvih koraka, polaska u školu…celo njeno odrastanje. Zastao sam na jednoj slici gde je uslikana za stolom, ispred nje sveska i knjiga, a ona premorena, skoro zaspala.

U ovo predvečerje svog života, razmišljam šta je to što mogu zvati “lično moje“?

Tek kada sam krenuo u srednju školu, usmereno obrazovanje, prokletstvo moje generacije i eksperiment za zaborav, počeo sam da pravim, najpre sitne nestašluke, pa onda one kada sam svoje nastavnike i profesore dovodio do ludila.

Danas je najmoderniji način stvarati prijateljstva preko virtuelnih mreža. Dugo sam odolevao da se priključim tom trendu, jer kako da zovem nekog prijateljem, kad mu ne čujem glas, ne vidim oči.

Zovem se Nikolina. Najmlađa sam žrtva nasilja u porodici. Rođena sam na današnji dan kao zdravo i srećno dete.

Pages