Gost portala

Dan svadbe. Dolaze u restoran divni, mladi i zaljubljeni. Svi mu zavide na divnoj ženici. Sede sa još jednim parom. Zabavljaju se i uživaju. Malo je mizika preglasna, pa moraju da se nadvikuju. U pauzi ulazi jedna žena sa cvećem. On je gleda... Teško mu je.

Ljudi diskriminišu otvorenu tugu, jer ona nije public-proof. Nema potrebni certifikat.

Jelena Vićentić

Iz naše države ljudi beže. Pogotovo mladi ljudi beže misleći da će negde u nekom drugom okruženju, u "uređenom" sistemu, naći pravi put za svoj život.

Svakoga dana sam je čekao skriven i poput senke pratio do kuće, želeo sam je gledati kako hoda, jer to me je i držalo dalje od nje.

Današnji svet živi od „dojmova“, nepreglednog niza fabrikovanih osećanja – pripadnosti, potrebnosti, važnosti – i njihovih nijansi, umesto od istine i stvarne radosti.

Meso koje je prerađeno za ishranu ima mnogo proteina i masti, možda mnogo više nego što je čoveku potrebno, pa čovek dobija toliku snagu da nema gde da je upotrebi.

Ispijam vino požude i bacam čašu u ambis svojih strahova. Tu zlatnu čašu žrtvujem demonima ljubomore i nepoverenja. Da zavaram trag.

Kada u nekom društvu zgaženost pojedinca postane fabričko podešavanje, a lični zameni identitet gomile, to je fašizam. Mržnja usmerena prema drugima i drugačijima je u biti autodestruktivna – i svi zajedno, mrzeći i mrženi, kolateralna su šteta.

Kad bi ljudi mogli da ostanu bazazleni kao deca, a odgovorni prema sebi i drugima, uvek bi tako čisto i iskreno voleli.