Gost portala

“Ne znam kako bih nazvao stvarnost u kojoj živim. To nije stvarnost, to je bolest”
Filip David

Za one koji se ne daju uhvatiti ni za glavu ni za rep, a tako se i osećaju.

Nisam umetnica, vajar, postmodernista i humanista, ali u toj želji da ne zavisim od muškarca, oca, muža, pronašla sam sebe.

”Neverovatno je koliko vreme utiče na raspoloženje. To što sam ja meteoropata nema nikakve veze. Sigurno deluje na svakog. Navučeš ćebe preko glave, pa čekaš razvedravanje. Ustajanje samo ako moraš do klonje ili da ubaciš nešto u želudac. Jednostavno depresivan dan.”

Gluvareći među ljudima, ili onim što mislimo da oni jesu, najednom primetih da ljudi  nema, da su  prestali da postoje. Naravno, ne ono što je biološka odrednica, klasifikovani pojam niko ne zna kako i zašto dogođen ovde i etiketiran kao čovek, već ljudi, što bi trebalo da podrazumeva karakterologiju kakvu smo poznavali i koja nas je, kako su nas učili vaspitači u službi Novog svetskog poretka, razlikovala od životinja.

Kratka priča

Potrebni smo im da opravdaju svoje postojanje, akcije i nagone.

Žena kao žena može da posustane, ali se nikada ne predaje.

Da li su dokoličari lenji ili su oni najmudriji među nama? Da li imamo pravo na dokolicu, ili je ona danas privilegija i luksuz povlašćenih?

Posle svih bubotaka, a bogme i noževa u leđa koje nam je Evropa znala aplicirati, ne čudi me što tle pod sobom vidimo počesto i kao gacanje po dnu euros(k)eptičke jame. Domaći političari danas su, međutim, saglasni da "evropske integracije nemaju alternativu"; sem one nekolicine friško obrijanih, uglađenih klerikalnih neodesničara, koji uglavnom skrušeno mirišu na tamjan.