Gost portala

„Ma, dosta mi je svega! Došao sam do dna. Nema dalje, batice. U džepu imam još samo 100 dinara. Taman ću za taj keš da kupim jedno uže, pa da se obesim. Neko lepo uže, svileno, sa tirkiznim odsjajem, da to bar liči na nešto...

Zaboga, ne možeš misliti isto sa petnaest ili sa dvadeset dve, ili dvadeset sedam godina! A ovde vrlo rano moraš da budeš svestan jesi li za zanat ili nauke, da od nauke ’leba nema, jesi li brendokošuljaš ili ćeš se doveka oblačiti kod Kineza, da li ti je stalo do zvanja, znanja, ili para.

Klupa, pločnik ili neka kutija su njihova kuća ili stan. Ulica im je najveći prijatelj, istovremeno i neprijatelj. Sanjaju da dočekaju neko bolje sutra... Oni su beskućnici.

Sličan se sličnom raduje, pa je tako i Rosini tokom svog života nailazio na ekscentrike, kao što je i sam bio.

A šta bismo mi radili u svoj toj uzaludnosti, ako ne bismo uzaludno trošili kako svoje, tako i vreme drugih?

,,Prosti ljudi se brane lukavstvom, a kulturni ljudi se brane pameću" - Jovan Dučić.
Ova univerzalna istina poput svake druge univerzalnosti se može implicirati i bez odrednica tipa ,,kad" ,,gde" i ,,kako".

Niz zaboravljenih reportaža o vremenu koje se sručilo na nas posle 90-tih čine likovi koji su se potrudili da stanu pred lice kamere i mog pera. Kažu da imam oštro oko i još oštriju olovku. Pa, evo.

Tu 1916. godinu sam potisnuo na nekom tamnom mestu, ostavio je zaključanu i zaboravljenu, samo da me ne bi proganjala i u snove dolazila...

Tipovi ličnosti i komunikacija 2

Mislim, šta da kažeš? Čitav život ga učiš jedno, ulica ga uči drugo. Učiš ga da razlikuje dobro i zlo, da napravi razliku između onoga što valja i onoga što nije vredno spomena.