Gost portala

Tako je to bilo, nekad, na Čuburi...

Svi smo se nekada u nekom trenutnu svog života zapitali o svom poreklu, poreklu svoje porodice, korenima familije i slično. To je sasvim ljudski i normalno, ujedno i jedna od ljudskih osnovnih karakteristika, preispitivanje sopstvenog postojanja.

"...naš prosvetni sistem je toliko dobar da je ministar prosvete lično rekao da se mora uvesti strožiji način ocenjivanja jer sistem takav kakav jeste proizvede ogroman broj vukovaca za koje mnogi u ovoj zemlji smatraju da su ustvari ovce..."

Odlazak kod zubara je i dalje priličan tabu, iz više razloga. Pre svega, ljudi se plaše zubara, odnosno čeprkanja po ustima. To je jednostavno tako. Ne poznajem nikoga ko se makar ne naježi, ako ne i zažmuri i strese na samu pomisao zujanja bušilice.

Zoran Vujčić

Neko je rođen da se ceo život pati, a neko da bude direktor, šef. Veoma često saznamo da taj "rođeni šef" obavlja pet poslova istovremeno i naravno iz državnog budžeta prima pet plata – u zbiru više od 400.000 dinara...

Kada treba prigrliti smrdljivog psa kao metaforu svega lošeg što nas može snaći? Hoću li se ikada opametiti i početi da mislim tuđom glavom kada moja ne funkcioniše?

Kada sam, najzad, posle dva porođaja, jednog spontanog pobačaja, tri kolapsa i jedne kliničke smrti građana ispred mene nekako stigla na red, uzeše moju ličnu kartu i izjavu i ne čitajući je, upitaše: – A, gde Vam je uplatnica?

Mali, nekvalitetni, nekompetentni ljudi, prazne duše, bez kvaliteta snaže i održavaju svoj sopstveni kult. Čim neko glumi boga, to govori da kao čovek ne vredi ni prebijene pare.

Praistorija je zaista pomalo maglovit pojam koji globalno obuhvata sve vreme proteklo od pojave prvog bića uspravnog držanja, pa sve do nastanka umetnosti u pravom smislu te reči.