Jadranka Bežanović Sovilj

Preslikalo se plavetnilo neba i mora u njegovim očima. Široki osmeh ranjenog dečaka.  Nikada previše imao, nikada dovoljno voljen, samo radom postigao svoje. Otac.

Malena ptica u rukama dečaka. On div, ona ispala iz gnezda. Majka.

“Slušaj ti, mala, nemoj da se svađamo ti i ja!”

I zaista političke pokondirane tikvice žive bolje!

A kada je oplela po detaljima u krevetu, stariji su se uozbiljili pokušavajući panično da je ućutkaju...

Odjednom ponor, bezizlaznost, tuga, duboka tuga. Pa da, kažu da je to depresija.

Otuđeni smo bili, naivni, sa strahom prema ljubavi i nežnosti.

Stajala sam sa otvorenim ustima i ukočenim pogledom.

Zašto sam tako nesavršena, ranjiva? Zašto toliko patim?

Košava se rastrčala po groblju. Čujem sveštenika i poneki glas prisutnih.

Uverio sam se, krv mi je bila vrela. Ipak sam bio pun ljubavi za sebe i to se dalo osetiti.