Jadranka Bežanović Sovilj

Sedela je okrenuta ka procvetaloj magnoliji. Bilo je jutro i volela je da provede neko vreme u dvorištu, odmah posle doručka. Čulo se ulično zahuhtavanje saobraćaja koje još nije nadjačalo ptičje čavrljanje. Sećala se svog rodnog sela, burnih, ratnih godina i volela je posebno da se priseti  one, jedine, prave ljubavi, ali i to je iz dana u dan sve više bledelo i zbog toga je bila užasno tužna. Šteta što se smrt ne može naručiti!

Nikada te nisam tražila, jer nisam ni znala da postojiš, samo sam umirala bez tebe.

Memljivi miris starih, prašnjavih stvari se uvlačio u nozdrve novopridošlog člana. Osećao je kako se lepi po njemu kao kakav smrdljivi sir. Te „stvari“ nije ni video, ali je znao da postoje i za divno čudo sve je to prihvatao bez straha i posebnog uzbuđenja. Što se mora, mora se. Nekako je bio svestan budućih koraka duše u sivom, prelaznom stanju između života i smrti. Malo je bio iznenađen bezbolnim osećajem, kao da granica nije ni postojala.

Neka, neka i dalje žive u neznanju da je to bio tren ljubavnog zanosa...

Preslikalo se plavetnilo neba i mora u njegovim očima. Široki osmeh ranjenog dečaka.  Nikada previše imao, nikada dovoljno voljen, samo radom postigao svoje. Otac.

Malena ptica u rukama dečaka. On div, ona ispala iz gnezda. Majka.

“Slušaj ti, mala, nemoj da se svađamo ti i ja!”

I zaista političke pokondirane tikvice žive bolje!

A kada je oplela po detaljima u krevetu, stariji su se uozbiljili pokušavajući panično da je ućutkaju...

Odjednom ponor, bezizlaznost, tuga, duboka tuga. Pa da, kažu da je to depresija.

Otuđeni smo bili, naivni, sa strahom prema ljubavi i nežnosti.