Jadranka Bežanović Sovilj

O, kako je uporna Tvoja ljubav!

Ciganka sa jarko crvenim karminom i dijamantskim sjajem u očima, pljucnu košticu od trešnje i protegnu se kao mačka preko izloženih stvari, pa sa dva prsta, polako zagledajući ga, kao da ga prvi put vidi, uze privezak.

Sve je izgledalo kao igra anđela.

Sve je izgledalo kao igra anđela.

Toliko je neprijatelja ubila ne trepnuvši, izvlačeći iz sebe neopisivu hrabrost, snalažljivost i snagu, a sada je osećala svu žensku slabost prepuštajući se nežnim pokretima, stapajući se sa vodom kao kakva vila.

Od tada nisam čovek nego klovn. Glumim da bih živela. Zabavljam da bih nesmetano pljačkala vaše srce i krala vam otrov iz duše.

Ne, ja ne verujem u takvog čoveka koji svoju pamet stavlja iznad bilo kog ljudskog života, ubeđujući da je njegova ideja dobra za čitavo čovečanstvo. Pa sad, ako zbog te ideje pogine par hiljada ljudi...Bože moj, moralo je tako!

Jesmo li naučili da je život dar?

Kažu da za sve u životu postoji određeno vreme i ako se to ne desi tada kada je suđeno nikada neće moći drugi put da se ostvari... Ovo je bio taj suđeni momenat.

“Gospodine Merline, evo me, danas sam došla sa bratom i molim Vas da mu pomognete! “