Jadranka Bežanović Sovilj

Jesmo li naučili da je život dar?

Kažu da za sve u životu postoji određeno vreme i ako se to ne desi tada kada je suđeno nikada neće moći drugi put da se ostvari... Ovo je bio taj suđeni momenat.

“Gospodine Merline, evo me, danas sam došla sa bratom i molim Vas da mu pomognete! “

Kad razmišljam o samom postojanju, prihvatam činjenicu da smo svi originalni samim tim jer postojimo, ne postoji duplikat nas samih, ni u kom pogledu. Ali i pesak da ima svest bi to mogao da kaže.

-Čemu takve reči? Ne zaboravi da vodiš dijalog sa samom sobom i sada kada smo nas dve Ti u savršenom skladu, hoćeš to da porušiš! Gubiš veru u sebe, tako je gubiš i za čoveka, uopšteno…

Točila se njena duša kao med. Polako, uvijajući se sporo kao zmija taložila se na njegovim rukama. Otvrdla od ožiljaka, ogrubela koža dlanova brižno je sakupljala njenu blagodat. Kao leptirova krila oko pupoljka.

No, no, no, koliko god jeste činjenica da je čovek zoon politikon, ja bih da se pravim mrtva u tom slučaju i budem Zozon artistikon.

Srknem kafu i ne mogu da ne vidim sve te likove koji se djubretom bave. To je moj komšiluk, to su ti napaćeni, obezvredjeni, ruinirani ljudi, penzioneri, radnici, intelektualci. Već sam počela da razmišljam kako ima više onih koji se djubretom bave kao, jelte, istraživačkim projektom, a ne onih koji bace djubre i odu.

Ovog puta je visoko digla glavu kao da vodi samu kraljicu. Išla je dugim korakom uz brdovito dvorište ne bi li iznenadila ukućane. Obećala im je dobru i lepu devojku iz drugog sela i jedva je čekala njihovu reakciju kad je budu videli, nema lepše u deset sela dalje.

Sedim na vrhu svoje loptaste osećajnosti i meditiram. Dođeš mi, zagrliš me i ćutiš.