Jadranka Bežanović Sovilj

Rođena sam 29. 3.1962. u Zemunu. Detinjstvo provela na Starom sajmištu u Beogradu. Završila II beogradsku gimnaziju i FPU. Tako sam postala diplomirani slikar. Imala sam pet samostalnih izložbi i više zajedničkih. Slikam, crtam, pišem i volim. Moje najvažnije zanimanje je ljubav. Od svoje pedesete godine intezivno slikam i pišem. Ah, da i plivam između redova stvarnosti. Izdala sam jednu zbirku pesama „Skice jedne ljubavi“. Moje umetničke radove možete videti na fb stranici My art-Jadranka Bežanović Sovilj i pesme na fb stranici Saratea. Udata sam i imam dva sina. Živim i radim u Beogradu.

U zagušljivom i prljavom kupeu bio je samo jedan muškarac srednjih godina. Izborano čelo je odavalo zabrinutost, ali ukočeni pogled zagledan u daljine govorio je o smirenoj duši uprkos bogatom iskustvu. Već dvadesetpet godina bio je plaćeni ubica. Nikako nije mogao da se seti kako je i zašto počeo to da radi? Kako se desilo to da ubije svoje srce i zameni ga nekim neljudskim? Nije imao nikakvih osećanja, nije se nasmejao poslednje tri godine, a nije ni zaplakao ili se sažalio nad žrtvom, nikada. Bio je to posao kao i svaki drugi.

Sedela je okrenuta ka procvetaloj magnoliji. Bilo je jutro i volela je da provede neko vreme u dvorištu, odmah posle doručka. Čulo se ulično zahuhtavanje saobraćaja koje još nije nadjačalo ptičje čavrljanje. Sećala se svog rodnog sela, burnih, ratnih godina i volela je posebno da se priseti  one, jedine, prave ljubavi, ali i to je iz dana u dan sve više bledelo i zbog toga je bila užasno tužna. Šteta što se smrt ne može naručiti!

Nikada te nisam tražila, jer nisam ni znala da postojiš, samo sam umirala bez tebe.

Memljivi miris starih, prašnjavih stvari se uvlačio u nozdrve novopridošlog člana. Osećao je kako se lepi po njemu kao kakav smrdljivi sir. Te „stvari“ nije ni video, ali je znao da postoje i za divno čudo sve je to prihvatao bez straha i posebnog uzbuđenja. Što se mora, mora se. Nekako je bio svestan budućih koraka duše u sivom, prelaznom stanju između života i smrti. Malo je bio iznenađen bezbolnim osećajem, kao da granica nije ni postojala.

Neka, neka i dalje žive u neznanju da je to bio tren ljubavnog zanosa...

Preslikalo se plavetnilo neba i mora u njegovim očima. Široki osmeh ranjenog dečaka.  Nikada previše imao, nikada dovoljno voljen, samo radom postigao svoje. Otac.

Malena ptica u rukama dečaka. On div, ona ispala iz gnezda. Majka.

“Slušaj ti, mala, nemoj da se svađamo ti i ja!”

I zaista političke pokondirane tikvice žive bolje!

A kada je oplela po detaljima u krevetu, stariji su se uozbiljili pokušavajući panično da je ućutkaju...

Odjednom ponor, bezizlaznost, tuga, duboka tuga. Pa da, kažu da je to depresija.

Pages