Jadranka Bežanović Sovilj

Baš me interesuje koja bi to vaša rečenica bila za zaključak životnog puta?

Ono što istinski zavolimo jesmo mi sami, ali nikada, skoro nikada nismo svesni, da to što volimo nije tamo negde, daleko od nas, već tamo negde, duboko u nama.

Da li ima neko ko može zaustaviti starenje? Da li postoji neko lep, fizički lep u starosti?

Tog umišljenog stvora zbog koga neko pati i ako je karma u pitanju, ni budući životi na novim planetama sledećih trista hiljada godina neće oprati! Gde su granice te i takve slobode?

Vezu se predivni oblici ljubavne igre, usnama, rukama, jakim osećanjima.

Ne znam šta je strašnije „Kuća straha“ ili „Poligon slobodne laži“! Otkrijte sami, uživajte, sve je to stvoreno za vas!

Plovila je ružičastim hodnikom izgubljenog vremena.

Moj rad košta draga, šta si mislila, možda sa godinama posustanem, pa te zaobiđem?

Slični su deci, nemirnih očiju, začuđeni nad stvarnošću koju sa osmehom dočekuju.

Oooo, pa šta ja to vidim ovde?