Jadranka Bežanović Sovilj

"...počni sam da razmišljaš i donosiš zaključke i odluke i nemoj nikoga da slušaš! Uradi šta god onako kako ti misliš, budi sam sebi odgovoran!“...

Osmehivao se i nekako je čudno gledao onim krupnim očima koje nisu više odavale strah već neki sjaj, čudni sjaj, reklo bi se sjaj ludila.

Gde je moj narod? Gde su oni prekrasni ljudi?

Rođeni smo da se nad nama i sa nama vrše eksperimenti, a da toga nismo ni svesni.

Svaki život je putanja jedne zvezde, umrli bljesak jedne ideje.

Ja volim Čoveka u ljudima i to ne može ni jedno najgore ljudsko stvorenje da izmeni. Dakle, nema tog ljudskog zla kojeg ne mogu da oprostim! Svaki dan je borba u meni za tim humanim ljudskim licem.

Iz dnevnika jedne žene koja nije umela da ćuti.

Ne vredi plakati, kaže jedna pesma, ali plači ako moraš, biće ti lakše, kažem ja.

Blago onom ko odrasta u društvu koje brine o pojedincu, a ne o ideji šta treba da bude. Blago onom koga su mazili i naučili ga da bude car u porodici, da bi bio kasnije pravedan, a ne sadista.