Jadranka Bežanović Sovilj

Rođena sam 29. 3.1962. u Zemunu. Detinjstvo provela na Starom sajmištu u Beogradu. Završila II beogradsku gimnaziju i FPU. Tako sam postala diplomirani slikar. Imala sam pet samostalnih izložbi i više zajedničkih. Slikam, crtam, pišem i volim. Moje najvažnije zanimanje je ljubav. Od svoje pedesete godine intezivno slikam i pišem. Ah, da i plivam između redova stvarnosti. Izdala sam jednu zbirku pesama „Skice jedne ljubavi“. Moje umetničke radove možete videti na fb stranici My art-Jadranka Bežanović Sovilj i pesme na fb stranici Saratea. Udata sam i imam dva sina. Živim i radim u Beogradu.

Krišom jedem ostatke dana. To je samo navika siromašnog deteta da se ništa ne sme baciti, jer je to krajnje nepoštovanje. Grickam to kao jabuku, kao snove. Ne spavam, ne da mi se.

Život biva sve čudniji. Da li je to zrelost, starost, neumoljivost stvarnosti, razotkrivanje zablude? Ne znam, ali i bol i lepota idu zajedno. Pusti apsurd koji sada tako jednostavno razumem.

Mir. Samo je o miru razmišljao. Znao je da preteruje u poslu i da ni fizički ni mentalno nije mogao više da traje. Šta sada, razmišljao je, kako prekinuti zahuktali točak iluzije moći, slave, sticanja para? Izgledalo je da on više nije mogao da se zaustavi. Naravno, kao po pravilu, bilo je svega previše.

„Ne mogu više Mina...“, prošaputa ćerki koja je sedela preko puta njega, zavaljena u ogromnu fotelju.

„Šta ne možeš tata?“, iznenađeno upita ona spuštajući čašu vina na stočić.

Kao i uvek u našoj svesti to će biti neka bolja i lepša od prethodne. Vala baš, daleko bila lepa kuća ovoj što joj okrenusmo leđa, silom prilika,  pred kojom smo zatvarali oči, prekrivali usta, očajno udarali o nevidljive zidove umnog i vidljive fizičkog. Ali, tako to biva kada rastemo u vidljivim i nevidljivim svetovima našeg postojanja.

Inspektor Rade dunu u hladne šake par puta. Bio je mraz, a on nenaspavan, gladan, umoran. Dakle, sad su našli da se ubijaju u pizdu materinu! Pljunu sa strane ne videvši čoveka pored sebe. Pogled mu se zadrža na crnim, lakovanim cipelama, pa zapanjeno proprati ispljuvak koji je lagano klizio ka đonu. Lakovane cipele po ovoj zimi?

Čovek do njega mirnim glasom reče:“Evo Vam papir i obrišite Vašu pljuvačku sa mojih cipela!“

Sa nošenjem obaveznih maski pale su neke druge, nevidljive, duboko usađene, urasle maske ega. Čin me podseća na razbijeno jaje, valjda zbog igre reči (egg- na engleskom jaje). Krhko je to sazdanje, a mnogi se uzdaju u njega. U to jaje svašta od ljudskog stane, samo ne ono toplo i najljudskije, a to je empatija.

Spavao je nesvestan mog prisustva. Pogledom sam ga obavijala  kao listovi glavice kupusa svoje jezgro, sigurno i savršeno zaštitnički, puštajući ga da sanja u udobnoj postelji nežnih, zelenih nijansi životnih sokova. Najzad, legoh pored njega. Toplota moga tela grejala je to uspavano biće. Uživala sam u svakoj njegovoj krivulji, udahu i izdahu. Jednog momenta otvori lenjo oči, zatim nabaci onaj razvučeni osmeh.

Na vratima je, u mračnom hodniku jedne stare zgrade u centru grada, pisalo „ Predbračno savetovalište“. Ni sam ne zna zašto je došao, ali je poverovao svom najboljem prijatelju da čovek pomaže sto posto. Boban pokuca na vrata. Niko ne odgovori. On ih polako otvori. Zapljusnu ga svetlost južne strane velikog prostora. Kontrast koji daje nadu.

“O, narode moj! “

Duga dramska pauza.

“Šta sam ja vama rekao ruljo, bagro? Zašto me ne slušate? Ja sam najpametniji, mene slušajte, meni verujte, svi ostali su budale! Ja vas volim, pokušavam da vam pomognem! Ja radim, ja stvaram, ja vam dajem posao, ja vas hranim, bez mene bi propali! Pa, zar vam nisam objasnio da smo najbolji u Evropi nezahvalnici jedni, živite nikad bolje! Hajde recite, kada vam je bilo ovako lepo?”

Probudio ga je grubi i gromoglasni glas oca sa majčinim uplašenim pogledom negde iza njegovog ramena. Hladno i mračno jutro. Da li možeš da zamisliš taj jutarnji mrak? Žuri Ivice, samo da ne viče više, govorio je sebi. Izađe najbrže što je mogao obučen kao za odlazak u školu. Strašno očevo lice ošinu mu srce. Gotovo je, umreće.

Nekada je jesen mirisala na pečeno kestenje i izgorelu zemlju i imala je lice starog antikvara sa naočarima zlatnog okvira. Sada nema određeni miris, ni lice. Ne prepoznajem je, nosi masku. Svet nikada nije bio čudniji. Valjda se shvatilo neshvatljivo, a to je da ne postoji ono postojano u stvarnosti, a da nije iluzija. Tuga zavedenog mozga i izdanog srca. Ako nas je izdala stvarnost nemojmo mi sami sebe.

Zaokružujem imena i pokušavam da se setim njihovih lica. Slutim osmehe.

Pages