Jadranka Bežanović Sovilj

Rođena sam 29. 3.1962. u Zemunu. Detinjstvo provela na Starom sajmištu u Beogradu. Završila II beogradsku gimnaziju i FPU. Tako sam postala diplomirani slikar. Imala sam pet samostalnih izložbi i više zajedničkih. Slikam, crtam, pišem i volim. Moje najvažnije zanimanje je ljubav. Od svoje pedesete godine intezivno slikam i pišem. Ah, da i plivam između redova stvarnosti. Izdala sam jednu zbirku pesama „Skice jedne ljubavi“. Moje umetničke radove možete videti na fb stranici My art-Jadranka Bežanović Sovilj i pesme na fb stranici Saratea. Udata sam i imam dva sina. Živim i radim u Beogradu.

“I? Šta kažeš? Nema smisla?”

“Nema…”, reče čovek ravnodušno.

“Kao da je živeti uzaludno?”,razočarano će drugi, sasu čašicu ljute rakije pa nastavi, ”Sad’ ću ti kažem istinu!”, dok mu se lice grčilo i crvenelo od dobre rakije panično je razmišljao šta da odgovori nesrećnom kumu.

Ja uvek ustajem rano. Navika. I svaki dan isto. Ne radim nigde, mislim, radila sam, ali sam ostala bez tog “sigurnog“ posla još pre petnaest godina.

Kako živim? Ne znam šta da ti kažem. Zajebano. Ne, nemam dece, u stvari imam, šta pričam, nego ih nisam videla nekoliko godina, pa, zaboravim da ih imam. A šta znači imati nekoga, reci ti meni? Biti zbrinut i siguran, a ovamo ti dušu uzme! Ne, nisu me tražili, a i da me traže ne bi me našli. Ma, bre, ne razmišljam o njima, neka im je sa srećom tamo negde!

Oduvek je na ženskom telu najviše voleo grudi. Kao odrastao muškarac naučio je da skriva taj svoj najjači skener ženskog  tela. Bio je dovoljan jedan pogled i sve bi znao o ženi, naravno ono što je njega interesovalo. Aha, male, čvrste, da, ali, ne, nisu prirodne, onda velike, kruškaste, pa, male, mlitave, pa, veće, pa, srednje, pa, prevelike do pupka i tako redom, koliko žena toliko i raznih oblika i veličina, toliko i karaktera, različitih sudbina.

Sunce moje lepo! Opet, oda jesenjem suncu! Steglo mi se srce, učvoruje se, a to mi nekako nije svojstveno. Meditiram u prepunom autobusu, trudeći se da gledam kroz siva lica saputnika. I ti si siva Jadranka, postaješ siva, neizbrisiva masa nečega. Dobro je da bar nisam braon masa nečega, znala bih da to nazovem nekim drugačijim imenom. Dani mi prolaze kao petnaestominutni kontrolni u osnovnoj školi. Prvo strah zbog najave, onda opuštenost zbog navike. I tako život pucketa pod mojim nogama. Zašto sam dozvolila da tuđe sudbine utiču na moje dobro raspoloženje?

Ma, nešto se mislim, sram te bilo neobrazovani, gladni, iskreni beogradski umetniče (to se ja sebi obraćam)! Ti si našao da pričaš o cenjenoj, svetskoj umetnici! Tako se to radi! Izvrneš se naopačke, krvariš, imaš ideju, imaš hrabrosti tu ideju da predstaviš kao na tacni, budeš autozamorče sopstvenih strahova, besa i nezadovoljstva i to dobro naplatiš!

Blješti sjaj lažnog osmeha, razvlači se iluzija lepog i savršenog. Stalno se nameće vrednost spoljašnjeg u svetu gladnih i porobljenih duša. Pobeđuje forma, bar na prvi pogled.Nije ni čudo jer živimo u svetu medijskog uticaja, nametanja rešenja životnih situacija, sve u stilu, nama je, bre, super, kakvih robova ima tamo negde...

Forma i suština. Koga je više briga za suštinu, ako nema šta da jede, ako nema osnovne uslove za život, za račune, na primer?

Sve je kako treba da bude. Bila joj je to jedina misao dok je stajala na stanici, smrzavajući se, čekajući tramvaj. Valjda idu ti tramvaji? A, tako bi bilo lepo da se vozi nekoliko krugova.

“Krugovi u žitu, nepoznatog porekla. Prevara? Ne znam, ali, nema dokaza da ih je čovek napravio.”

“ I Vi verujete u te budalaštine, draga, prelepa damo? “Setila se sjaja u njegovim očima dok joj je postavljao to pitanje.

O umetnosti je reč? Draga gospodo od zapadne hemisfere, pa okolo nego do egosfere i svih trenutnih asocijacija na nečoveka, neljudskost, zlo, senzacionalizam, foliranje, kao pripadnik ovog malog naroda na Balkanu, kao umetnik koji je sve što je mogao naučio od vaših sjajnih, pokradenih umetnosti širom sveta, ne mogu, a da vam ne kažem, koliko jasno vidim vašu bezvrednost i bedoću. Prosto mi se gadite!

Dok se probijala kroz neočekivanu gužvu u gradu nervozno je bacala pogled na mobilni koji je čvrsto držala u ruci. Samo da ne zakasni, mislila je, ali je još više brinula da se ne oznoji na ovih trideset pet u hladu. Mora da bude savršena, smirena, puna samopouzdanja, da bi u potpunosti bila na visini zadatka i zaradila dobre pare. Na tu misao se vragolasto nasmeja. Poruka je stigla: soba 211, drugi sprat, desno, nemoj da kasniš! Odgovorila je: Ja nikada ne kasnim, za dva minuta sam tu, evo me blizu hostela.

Neko leto. Detinjstvo. Predivan, sunčan dan. Na selu smo, u kući kod rodbine. Stigli Beograđani pa se sprema poseban ručak. Ukućani užurbano pripremaju hranu, čuje se dovikivanje, neki šaljivi komentar, smeh. Još krmeljivo gledam gde se nalazim, setih se da smo stigli sinoć, kasno, pa, dozivam mamu.

“Hajde, hajde, umij se i siđi dole!”, ona mi odgovara.

Pages