Jovana Nikolić

Na akademiju se upisala iz četvrtog puta. Nikada nije volela birokratiju, uvek je kasnila, slabo pamtila brojeve, datume, rokove. Nikada nije pamtila procedure I protokole. Pravila je doživljavala kao kaznu I bila je jako loša u poštovanju čak I najmanjih, najbeznačajnijih, čak I onih koje nije bilo teško ispoštovati. Kao da je njen organizam sam od sebe imao otpor prema pravilu bilo koje vrste.

Stala je ispred pijanog izgubljenog pogleda visoko podignute brade.

Oz je nastavio svoje putovanje. Hodao je još neko vreme, možda dan ili dva kada je odlučio da se ipak na neki način pokori ovom novom svetu. Nije imao predstavu gde tačno treba da ide ali je imao vodiča. Zolu. Razgovarao je sa njom stalno. Bila je u svakom "dobar dan" nepoznatog prolaznika, u svakom malo glasnijem povetarcu, u muzici iz nekog automobila...... Bila je svuda.

Pričali su o svemu. On o svemu što je on znao, ona o svemu što će tek saznati.

-Ti I ne znaš zašto si ovde, zar ne? Čudo moje. Sada će sve biti u redu.

Krupne crne oči od njega napraviše prazan prostor u univerzumu.

Još jedno ćutljivo drvo, zaključi. Nije očekivao sva ta zbunjujuća dešavanja koja su usledila.

Nije nikada ni pomišljao da je laganje tako jednostavno.

Životinje koje lovim su one koje remete balans kruga života, a ja sam čuvar reda isto koliko sam i hranitelj nejakih.

Čak su i najtanje grane mirno posmatrale noć uprte u mesečevu loptu, ušuškanu između dva vazdušasta oblaka.