Kristina Janković

Rodjena sam jedne davne godine, u mesecu poznatom po cvetanju ruza, želela da zarobim svet plesanjem, ali je pisanje zarobilo mene. Želim da preživim i dok sanjam mora, jer sam rodjena u ravnici, ja zapravo pišem. Budućnost ću videti šta će mi reći, pa se nadam da za biografiju još imam vremena. 

I dok sagledavam svoju budućnost u šoljici mutne tekućine, čiji mi miris a bogami ni izgled ne obećavaju puteno vrelo puno slasti osim ako ne spržim jezik što se redovno dešava čim zasrknem prvi gutljaj kafe u nestrpljenju da se probudim, pa opsujem tako jako da bi se zidovi zatresli samo da su me mogli čuti, i sa vidnim olakšanjem iskapim čašu ledene vode da bih za narednih pet minuta ustanovila da me boli grlo. Uz jutarnji program, meni svaki dan izgleda isto, kroz prozor vidim naznake nekog proleća, i već kao svaka uzorna domaćica razmišljam o ručku.

Zatvaram oči i zamišljam.

Na nekoj sam od književnih večeri usred radne nedelje. Ovih nedelja bilo ih je poprilično, ali mi je ovo mesto posebno drago.

Veče slobodnih pesnika se održavalo svakog četvrtka u malom, zabačenom kafeu, koji je radio od sedam uveče do ranih jutarnjih sati. I sad je lokal bio pun. Veče je sveže, prijatno, pa je većina ljudi napolju. 

Došao je jednog davnog leta, posle dvadeset i sedam  godina, u dom koji bi se mogao nazvati njegovim da je tu ostao. Sva vrata i prozori bili su otvoreni, što mu beše čudno. Nije najavio svoj dolazak, pa se nije nadao dočeku. Okolo kuće se širio neobičan mir i tišina koju je narušavao jedino poj ptica. Ovu vikendicu su nazvali Šumski raj, sećao se.   Vetar je strujao između zidova prožimajući kuću mirisima trava i divljeg cveća.

Starac je u rukama premeštao gumenu loptu, stiskao je želeći da njegove ruke ništa nisu izgubile od snage koju je posedovao. Bistre, plave oči i odlučan pogled su odavale starca još uvek razboritog ni malo senilnog, kao što su to ponekad pokazivale njegove nostalgične reči kada bi ponekad utonuo u sećanje, u život kakav je nekad imao.

Visoko sunce ju je skroz zaslepelo, a umalo se nije skljokala na pločnik izašavši naglo iz kola u kojem je radila klima. Gluvoća na levom uvetu se pojačala kad se uspravila i usmerila pogled prema velikoj zgradi. Koji djavo ju je terao da juče skoči onako u bazen i da ostane gluva od vode koja joj je upala u uvo, uzalud se naskakala na jednoj nozi, ona je ostala da joj pravi šumove po glavi. Sad će lepo da joj isperu uvo, pa je ušla noseći preko glave vezanu maramu da joj uvo još više ne razdraži klima, koja je bila podešena na minus deset.

Kada se čovek zagleda unutar svoga bića, oseti samo balast nemira i negativnosti što ga guši i štipa, sve reči izgovorene u žurbi, žustro i oštro padaju kao kamenice na glavu onoga ko ih sluša. Taj čovek otvrdne za sebe i potrebe svoje duše, smatrajući ispravnim jedino ono što drugi čine.  Tako je ona slušala svadju svojih roditelja, ne razumevajući razloge tolikog nesklada i vredjanja, da joj se u glavi mutilo i morala je da izlazi i da luta, zanoseći se pri hodu ko da joj se manta.

-Ti nisi sretna.- rekao je kao nepobitnu činjenicu, kao aksiom za koji se ne postavlja pitanje zašto, a hteo je da mu to opovrgne, da dokaže da je njegova teorija neosnovana.

- Zašto to misliš?- upitala ga je sa osmehom, praveći se da ne zna, dok je stavljala uzrelo groždje u pletenu korpu, a onda se osmelila pa je vragolasto strpala jedan grozd u usta. Želela je da je dalje ispituje, da flertuje sa njom, da je ponese u naručje u šipražje i da je ljubi po ogoljenom vratu, vrelinom da ubije vrelinu vazduha.

Nadala se da će pusta prolećna kiša sprati talase razočarenja, čežnje i patnje koje je skupljala u vrpci šešira pod vratom, nadala se, ali od nade je ostao samo miris divlje trešnje i zove, koji je vetar donosio do njenih nozdrva željnih života. Ona, Lilijana, beše ostavljena po deveti put od kako je prvi put osetila treperenje u stomaku, onu iskricu radosti što prati sve zaljubljene, koja je kod nje tako brzo nestajala ko da nikad nije ni bila.

Budila se iz tame obremenjena stiskom  košmarnih snova, što su joj obavijali oči čvrstinom paukove mreže. Jedva bi ustala terajući san od sebe i onako bunovna i zatvorenih očiju, napipavajući zidove stigla do umivaonika i umivala se dugo dok hladna voda ne bi oterala san. Zatim bi otišla u hladnu i praznu kuhinju, svu u mermernim pločicama i kuvala kafu. Tek je svitalo, videli su se obrisi neba iznad grada.

Sedi Kata ispred kuće u jednom sremačkom selu, ponoć već beše prošla i gleda u ono nebo posuto zvezdama, pa se seti kako je kod nji` došla poslom Marenka, Slovakinja i ostala bogme, eto, već drugu godinu. I poče ona da priča, nit je ko sluša, jer svi polegali iako letnje vreme, njena drugarica, mala, debela Jula, podvila ruku pod glavu i spava na klupi, i hrče poluglasno, a njoj se čini da ona to njojzi zbori.

Pages