Kristina Janković

Rodjena sam jedne davne godine, u mesecu poznatom po cvetanju ruza, želela da zarobim svet plesanjem, ali je pisanje zarobilo mene. Želim da preživim i dok sanjam mora, jer sam rodjena u ravnici, ja zapravo pišem. Budućnost ću videti šta će mi reći, pa se nadam da za biografiju još imam vremena. 

Probudila ju je kiša. Hladna, majska kiša je padala tako jako, ne nameravajući ikad da stane.  U prvi mah, nije raspoznavala prostor, kao da je magla jutra zaposela čitavu sobu.  Martinovo prisustvo ju je umirivalo, osećajući buru u sebi da će je preklopiti. Danas će se susresti, posle toliko godina, sa ocem, posle niza prepreka i laži koje su se nakotile, godine u kojima se borila dušom da zaboravi da je niko nije voleo, ni otac, ni majka, da su sve njene ljubavi bile promašene, osim jedne.

Izmučena prilika starca u pogurenom položaju, dok sedi na terasi sa šarenim ćebetom na kolenima, kao da pokušava da uhvati poslednji trzaj sunca. Martinu je sve to mučno, i ćutnja između njih je neprijatna, iako deluje neodlučno, rešio je da ispita slučaj do kraja. Oseća kao da je on pozvan da reši tu dilemu, nesklad nastao između kćeri i oca.

 Helenina ispovest je vukla neke melodramatične korake, činilo mu se da ga ponovo obmanjuje:

Nikada mu radoznalost nije bila jača strana, no, ta kutija veličine mobilnog telefona, koju je devojka preuzela u pošti, previše ga je interesovala. Ipak, nije se usuđivao da prekrši datu reč, kao da ona može da proveri da li je video šta je unutra.

Ličio je na one ludake sa manijačkim pogledom u očima, koji je krio iza naočara. Okruglo lice, tanke usne,  nisko čelo i nemarno  razbacana kosa, koju je često vezivao na potiljku kao da je samuraj.  Malo je govorio, samo kad ga neko nešto pita.  Hodao je nečujno, kao da se prikrada. Međutim, on je to radio iz urođene stidljivosti i bojažljivosti, toliko neprimerene današnjici, a izgled nije mogao da bira. Vremenom se navikao na to da ga smatraju čudakom, dok ga ne upoznaju, a onda bi shvatali da je on sasvim normalno biće.

Prošla je još jednom svojom ulicom, pred kraj te godine 2002. godine, znajući da će  na uglu skrenuti ka njegovoj vijugavoj ulici. Pokušavala je da raskloni kosu sa lica, koja je rasuta po leđima, nemirno upletena od te košave, pa najzad odustade, nataknuvši kapu preko obrva. Modre prste, grčila je u džepovima, otvrdle kože, a usne suve i ispucale su se stegle od hladnoće. Neprimetno je prešla u njegovu ulicu, i zaustavila se pred njegovom zgradom, gledajući u njegov osvetljeni prozor lampicama sa jelke. Znala je da nije sam. Znala je i ko je sa njim.

Nedelja je. Sneg sipi. A u ovom gradu nema nikog osim nje, tako joj se samo čini. Ljudi prolaze mimo nje, ne poznaje nikog. Toliko joj je teško, pušta noge da je nose same, samo da hoda, koliko može. Mrzi zimu, ljudi su po kućama, neko izroni iz magle i mraka, protrčavajući kroz vetar i sneg. Doduše, lepo je kad je sunčan dan, a ne kao danas.

Pod dejstvom prizora, koji se tik pred njegovim očima odvijao, on se preobraćao u senzitivno biće, kakvo nikada nije bio. Njegov um je preplitao slike, gledajući u gracilnu sliku žene, tako nežnu i krhku, koja pleše, vođena vetrom, delujući nestvarno. Ponavljao je u sebi nepovezane reči koje mu delovahu smisleno u nemom recitalu upućenom njoj. Njeni skladni pokreti, uvežbani godinama, pratili su cikluse prirode, od proleća do naredne zime. Vežbala je sa mačetom, lomeći vazduh oštrim pokretima, u belom kimonu, izgledajući poput sna.

Ispratićemo još jednu godinu u nizu, i po utvrđenoj navici, navućićemo svoje vunene rukavice i kapu, obuti moderne čizme i spremno zakoračiti u novu.

Kakav doživljaj!

Osećala je da kada duva istočni vetar, da je ulepšava i čini kosu sjajnom i mekom, da gladi bore, a da vetar miriše na poljubac koji je tako željno iščekivala. Po povratku u svoj maleni stan, primetila je da  joj oči svetlucaju i to je ipak učini srećnom. Verovala je da poseduje dozu harizmatičnosti koja je čini više ženom, nego li njena privlačna spoljašnjost.  Obrazi, zažareni, oblagali su njeno lice rumenilom, pa je uvežbavala svoj napućeni izgled pred ogledalom u spavaćoj sobi.

Sedela je u nekakvom kombiju ili mini-busu, nije bila sigurna, naslonjene glave na prozorsko staklo. Žmirkala je, pa bi kratko  gledala u svoje ruke. Učini joj se da na njima vidi plave masnice i zakrvavljene prste, pa ih briše o farmerke, ali boja i dalje ostaje, koliko ih je samo prala, ali boje se ne skidaju. Skuplja ih u pesnice i prekršta ih, jer oseća kako je žena do nje gleda, kao da ponire u njene misli.

Pages