Kristina Janković

Mirno je sedela na stolici, u sobi za saslušanje. Preko puta je sedeo inspektor Mert,  srednjih godina, nabranog čela, prodornih očiju, neko bi rekao veoma privlačnog. Listao je pred njom papire, balističke izveštaje,  pa se onda zagleda u nju, par sekundi. Međutim, ona je gledala negde neodređeno, jedva  držeći oči otvorene, gledala je, pa bi ih zatvorila na tren. Toliko joj se spavalo, nije pomagala ni kafa, ali nije smela zaspati.  Na Aninom licu nije se mogla videti krivica, niti žaljenje, čak mu se učini da se nasmejala.

U petak uveče ga je pozvala telefonom.  Drhtale su joj ruke, dok je nervozno okretala brojeve na starom brojčaniku fiksnog telefona. Jasno je čula svoje srce, koje je neravnomerno udaralo. Možda neće moći ni da ga čuje kad se javi, od dobovanja srca.  Kad začu dubok, promukao muški glas spusti slušalicu, uzdahne i sede. Pokuša da se smiri dubokim disanjem.

Divna Ubavčić i nije bila toliko divna, ni toliko lepa, kao što joj je to ime govorilo. Kosa suviše retka, gotovo do prozirnosti temena, u masnim slapovima je padala do visine ramena, pa je za večernje izlaske koristila perike. Takvu kosu joj je ostavila u nasleđe majka, sa kojom jedva da je progovorila više od jednosložne rečenice u poslednje dve godine. Druga stvar, toliko karakteristična za nju, beše ožiljak po sredini levog obraza, koji je ona krila kosom ili maramom. Niko nije smeo da je pita od čega joj je.

Kako život neumitno prolazi, brzinom metroa, smenjuju se lica na svakoj stanici, svaka stanica je jedna godina života, ali ne prođe ni jedan dan da se ne setim onoga koga sam volela. Izvadila sam iz kovčežića neposlato pismo njemu, što čuvah sve ove godine na samom dnu i povremeno ga čitam kao da njemu čitam, ali reči izmiču, beže, rasplinjuju se, dok  ja cepam pismo, ne vidi se više ni slovo, bacam u vatru papire i osećam kratkotrajnu  sreću.

Varljivo leto je konačno prepustilo vođstvo zimi, koja je otegnuto zevnula, dok je sve nas kolektivno gušio lepljiv vazduh, jer su se u našem okruženju svi grejali na ugalj. Kao da smo mirisali kiselinu, što se zavlačila pod koren kose, i nozdrve, čineći ih čađavim i prašnjavim.

Ta mala, živela je u novobeogradskim blokovima, ali je nosila dve duge pletenice koje su se spuštale niz leđa, pa su je prozvali umesto Svetlana, Biserno Oko, jer je tako podsećala na Indijanku. Neprekidno je imala suzne oči, čak i kad nije plakala, zamišljala je  planinsko jezero u kome se kupala naga, pre izlaska sunca.

Kao devojčica se plašila da ostane sama u kući, pa je otvarala vrata, čim bi majka otišla na posao, i sedela na betonu kod garaže udišući miris benzina što je izlazio ispod autobusa na početnoj stanici, stvarajući masne mrlje po putu. Udisala je snažno otvarajući nozdrve,  približavajući se živoj ogradi koja ju je štitila od radoznalih pogleda. Taj miris ju je neodoljivo privlačio i sada kao odraslu ženu ali nije mogla da pronikne u pitanje: "Zašto?"

Krajičkom oka, razgovarajući sa direktorom privatne klinike za neurološke bolesti, Marina je u parku ugledala njih desetak u kolicima. Od danas radiće sa njima kinezi terapiju, prešla je iz državnog u privatni sektor, najzad, pomisli, trebalo je toliko truda, ali vredelo je.  Direktora Skenderbegovića je poznavala od ranije, obećao joj je posao a ona je bila među najboljim terapeutima i najzad će raditi za najbolju ustanovu tog tipa u zemlji.

Kroz polutamu moje sobe, rano jutarnje sunce je pokušavalo da se probije kroz spuštene roletne i ono jedno ogromno drvo koje je svoje grane protezalo čak do trećeg sprata. Polako sam ustala, pristavila kafu i otvorila terasu, sa komšijskog radija su se mešale stanice, pa se naizmenično čuo glas Ace Lukasa “O, jesi li to ti?” sa pesmom Nirvane “Smell like teen spirit”.  Na moju terasu je sleteo vrabac u potrazi za mrvicama hleba, a ja sam potom ušla unutra da se spremim za posao.

- Ajde Kazimirka, šta si se tako stisla, kaži ti nama lepo šta znaš o tom Mijajlu i o njegovim ženama, jer si nam ti jedini svedok.- kaza glavni sudija Vesa u penziji, nameštajući okrugle naočare na svom okruglom licu iz koga je virio okrugli nos, crven kao babura. Učionica u letnjem periodu pretvorena u sudnicu, za slučaj nestale stoke, pasa, ali ovaj slučaj je izmakao kontroli i morao se rešiti na navaljivanje seljaka.