Marija Gojkov

Jul nije ličio na sebe. Udare apokaliptičnih vetrova i nerazumno jakih pljuskova, smenjivale su paklene vrućine. Bilo je jasno da klimatske promene uzimaju tragičan danak u teško "gledljivim" prizorima iščupanog drveća i polusrušenih krovova. Preplašeni turisti su se zavukli u apartmane, moleći Boga da nevreme, praćeno orkanskim vetrovima, što pre prođe.

Nadrealni prizor ga je naterao da suzbije sopstveni ironični komentar koji se već rađao na usnama. Ironiju je često koristio kao najtvrđi oklop, zlu ne trebalo, iako mu je duša bila izatkana od paučine, Mlečnog puta i stihova.

Sakriven iza gomile palačinki i gigantskog pakovanja Nutele, stajao je Nikos zvani Niko. Ovalno lice, još uvek lepih crta mu se caklilo od kristala, napravljenih od soli i znoja koji su sijali iz poprečnih brazdi visokog čela.

Bili su upečatljivi, nekima možda i pomalo smešni. Nasukani o hridi neuronsko - neuračunljive, ali vrlo precizno navođene ogromne želje. Pozno probuđeni ljubavni brodolomnici, iskrcani na sopstveno egzotično ostrvo.

Mahnuo mi je da priđem. Odmah sam primetio taj pokret, iako je bio na drugom kraju školskog dvorišta. Bio je više nego upadljiv, onako štrkljast, mršav i skoro bele kose. Krenuo sam da se probijam kroz rojeve srednjoškolaca, koji su me, inače, često ubadali svojim porugama, poput stršljenova. Duša mi je prosto bila naduta od silnih žaoka, koje su trajno ostajale da peku. Verovatno postoje i veći grehovi od činjenice da vam je majka potomak plemena iz Indije.

Volim da šetam. Svako ima neki porok, meni je zapala šetnja. Iako obožavam sve zelene površine ovog grada, postoji jedan beogradski park kojeg bi posebno izdvojila. Raskošne krošnje višedecenijskog drveća, šareno dečije igralište, malo zbunjena fontana bez novca unutra, zimzelena i listopadna miroljubiva koegzistencija raznovrsnog rastinja, divne i na momente vijugave šetališne staze ... Manje - više, sve što jedan park, koji drži do sebe, treba da poseduje.

Živi osoba tako pola veka u retko viđenom provizorijumu. Zblanuto se okreće oko sebe, gleda svakojaka čuda. A, vala, svega ima u beogradskoj filijali Sodome i Kamore. Dotična neumorno preskače barikade i jarke po centru, nekada prijateiljskog grada. A on, maskiran i zamazan, odavno podseća na nekadašnji Bejrut, između dva bombardovanja. Stari, čekajući prevoz, hvata se za glavu, čitajući vesti, podetinji gledajući septembarske novogodišnje lampione.

Čomski je odavno popisao strategije manipulacije masama. U kombinaciji sa "dobrim", starim Gebelsom i garnirano namernim logičkim greškama - ne omanjuje. Naš režim se dugi niz godina, štreberski i religiozno, drži tog narativa. Pravilno su uočene goruće teme "maleckog" gradjanima Srbije. Recimo - šta ga muči, šta ga tišti, šta mu uzima san? Nesporna je činjenica da je prosečan stanovnik Srbije sateran u ćošak. (Znamo i ko ga je, tamo, uterao). Prosto, nema više kud.

Neko vodi dupli život, neko pije dupli vinjak, a neko je, poput svih nas, kolektivno osudjen da uvek bude glup - dvaput. No, idemo redom. Prezire nas vlast i to ne krije.Taj prezir se materijalizuje kao klasični psihološki igrokaz u nastavcima. Jednostavna radnja tog serijala se vrti oko beskonačnih varijacija SM tematike. Glavna uloga serije pripada čitavom jednom narodu, teško obolelom od Stokholmskog sindroma. Vlast je naš obožavani mučitelj - što nas više kinji, više je volimo.

Viriti u život, kakav je nekad bio iza gvozdene zavese - ponovo je postalo moderno. Tome je svakako doprinela i serija Černobilj, koja je ovih dana mnoge naterala da se debelo zamisle. Serija je crna, da crnja ne može biti. Ali kako drugačije, kada je tema apsolutno jeziva, a njen užas ne stari. Hirošima, Nagasaki, Tri milje, Fukušima... Opominjuće zvuče ta imena, ne mogu se tek tako zaboraviti.