Mirko Turčinović

Bila je nova u kraju. Viđali su je u prolazu skoro svaki dan, ali niko od njih nije znao kako se zove. Zbog njene crvene kose, zvali su je Riđa. Koristila je taksi često, uzimala je uvek prvog u redu. I sam ju je vozio nekoliko puta. Nije bila od onih što vole da pričaju, ali nije ni stalno ćutala. Razmenili bi par reči o vremenu, prokomentarisali neko dešavanje, vodili one kratke, uzdržane razgovore, kojima ljudi ništa ne otkrivaju o sebi. Imala je južnjački naglasak. Uvek je bila obučena izazovno, na granici dobrog ukusa, nekad mu se činilo i prosto.

Razduvala se košava. Nešto malo ljudi stislo se na stanici kod pošte na Dušanovcu. Odsutno gledaju uz Kruševačku ulicu odakle će se kad tad pojaviti dvadeset šestica. Niko ne reaguje na pojavu slobodnog taksija. Onda je vidim. Čeka autobus, zagledana u neku reklamu.

Sedeli su pozadi. Njena glava je bila na njegovom ramenu. Onda se začula tiha melodija. Ona se uspravi na sedištu. On nije reagovao.

-Zar ne čuješ, telefon ti zvoni. - rekla je. On je ćutao i gledao kroz prozor.

-Zašto se ne javiš? - pitala je.

-Zato što nije ništa bitno. - rekao je.

-Kako znaš, nisi ni pogledao ko te zove?

 'What a wonderful world', svirao je telefon.

Noć je, prohladna i kišovita. Ulica je pusta i samo nas trojica smo na ovoj stanici na periferiji. Ja sam poslednji u redu i bez nade da ću uskoro otići odavde.

Dolazi jedna devojka i staje kod prvog kolege. Kratko razgovara sa njim, zatim prilazi drugom. Razmeni nekoliko reči i sa njim, a onda dolazi do mene. Rukom mi pokazuje da otvorim prozor. Mlada je i izgleda sasvim pristojno. Kosa, mokra od kiše, slepljena joj je uz obraze.

- Radim. - kaže.

- Molim Vas za strpljenje. - rekao je - Ja sam malo spor... - sa mukom se spustio na suvozačevo sedište.

-Eh, godine... Idemo do... 'Orašca'... - kaže, teško dišući.

-Je l' Vam dobro? - pitam.

Danas sam vozio nekadašnju prijateljicu. Nisam je video više od dvadeset godina. Ipak, lako sam je prepoznao. Ima te neke oči koje se pamte. Nismo razgovarali. Ne znam da li je i ona mene prepoznala. Verujem da jeste, iako je sve vreme gledala kroz prozor.

Bila je nedelja popodne. Prolećni dan, '80 - e. Nas dvoje smo stajali na uglu Gospodar Jovanove i Višnjićeve i dogovarali se na koju ćemo stranu. Odjednom me uhvatila za ruku.

-Vidi! - rekla je uzbuđeno.

-Šta?!

Zaustavio me je kod Tašmajdanskog parka. Svalio se na prednje sedište, ne gledajući me i izgovorio je meni staru, dobro poznatu adresu. Gledao je ispred sebe i ćutao. Moj drugar iz detinjstva i najbolji prijatelj iz mladosti.

-Znamo li se nas dvojica odnekud? - pitam i smeškam se.

On pogleda u mene, pa poče da se smeje.

-Eeeej... Izvini, nešto sam se zamislio, a i ne gledam u taksiste, pravo da ti kažem... Pa, gde si ti, bre, nisam te baš dugo video...

Uvek je se setim, kada prođem tom dorćolskom ulicom. I uvek usporim pored njene zgrade, u nadi da će baš tada izaći iz ulaza broj taj i taj. Nekad se pred tim ulazom nakratko i zaustavim. Poneko uđe, poneko izađe. Ali, nikad ona.

Još jedno praskozorje me zatiče na ulici. Davno sam obećao sebi da ću da usporim. Ali, život dodaje gas, vozi neku svoju trku.

Parkiram pred ulazom, pa zapalim cigaretu. Oslonjen na auto, gledam pustu ulicu i mračne, iste prozore zgrade u kojoj živim. Odnekud se stidljivo oglašava slavuj. Povučem dva, tri duga dima, bacim cigaretu i pođem kući.