Mirko Turčinović

Rođen 1966. Oženjen, otac dvoje dece. Taksista, instruktor vožnje. Živi i radi u Beogradu.

Još jedno praskozorje me zatiče na ulici. Davno sam obećao sebi da ću da usporim. Ali, život dodaje gas, vozi neku svoju trku.

Parkiram pred ulazom, pa zapalim cigaretu. Oslonjen na auto, gledam pustu ulicu i mračne, iste prozore zgrade u kojoj živim. Odnekud se stidljivo oglašava slavuj. Povučem dva, tri duga dima, bacim cigaretu i pođem kući.

Izašao je iz kafane preko puta i krenuo pravo ka meni. Primetio sam da je pijan, ali delovao je pristojno.

Seo je napred.

-Na Crveni Krst. - rekao je.

Zatim je nekog pozvao telefonom.

-Gotovo. - rekao je - Dobro sam... Jeste, malo sam popio... Jebi ga, ovo je baš zgodna prilika. Kad, ako ne sad... Evo me u taksiju, stižem brzo... Vidimo se.

Othuknuo je i vratio telefon u džep.

-Idemo do "Brauna" - rekla je. A, na radiju je išla jedna poznata melodija, divna i setna, u gudačkoj verziji.

-Zar Vas ne uspavljuje ovo? - pitala je ubrzo. Nekako sam očekivao takvo pitanje.

-Ne, - kažem - prija mi, opušta me.

Ona ćuti. Ide u "Stefan Braun". Ovakve melodije su za nju "smor". Hajde, da budem malo ljubazan, ovo mi je ionako poslednja vožnja za noćas.

-Mogu da promenim, ako Vam smeta. - kažem.

Vraćam se sa aerodroma, preko Ledina. Uživam u muzici sa radija, dok napolju sipi dosadna novembarska kiša. Turobno, pospano nedeljno popodne. Odjednom, motor štucnu jednom, pa drugi put i zatim se ugasi.

Ušle su kod Novog groblja, dve pristojne dame u godinama. Dugo su ćutale. Povremeno bi uzdahnula jedna, a onda za njom i druga.

- Eto... Ode nam Dunja... - reče konačno jedna.

-Da... -reče druga, - Lepo je umrla... Mislim,ako tako može da se kaže za smrt..

-Jeste, nije se mučila... Život je ionako težak... A smrt strašna sama po sebi... Pošteno je da čovek na kraju ode dostojanstveno.

Zaustavio me kod "Jugoslavije". Raskopčao je kaput, popravio sako, ispravio kravatu i uzdahnuo:

-Vozi preko Pančevačkog mosta. Imam samo ovo, pa dokle stignemo. - rekao je, vrteći u ruci crvenu novčanicu.

Ćutao je, zagledan u novac, pa upita: -Kockaš?

-Ne. Nikad.

-Noćas... Koliko je uopšte sati?

-Pola četiri je.

Pages