Mirko Turčinović

Izašao je iz kafane preko puta i krenuo pravo ka meni. Primetio sam da je pijan, ali delovao je pristojno.

Seo je napred.

-Na Crveni Krst. - rekao je.

Zatim je nekog pozvao telefonom.

-Gotovo. - rekao je - Dobro sam... Jeste, malo sam popio... Jebi ga, ovo je baš zgodna prilika. Kad, ako ne sad... Evo me u taksiju, stižem brzo... Vidimo se.

Othuknuo je i vratio telefon u džep.

-Idemo do "Brauna" - rekla je. A, na radiju je išla jedna poznata melodija, divna i setna, u gudačkoj verziji.

-Zar Vas ne uspavljuje ovo? - pitala je ubrzo. Nekako sam očekivao takvo pitanje.

-Ne, - kažem - prija mi, opušta me.

Ona ćuti. Ide u "Stefan Braun". Ovakve melodije su za nju "smor". Hajde, da budem malo ljubazan, ovo mi je ionako poslednja vožnja za noćas.

-Mogu da promenim, ako Vam smeta. - kažem.

Vraćam se sa aerodroma, preko Ledina. Uživam u muzici sa radija, dok napolju sipi dosadna novembarska kiša. Turobno, pospano nedeljno popodne. Odjednom, motor štucnu jednom, pa drugi put i zatim se ugasi.

Ušle su kod Novog groblja, dve pristojne dame u godinama. Dugo su ćutale. Povremeno bi uzdahnula jedna, a onda za njom i druga.

- Eto... Ode nam Dunja... - reče konačno jedna.

-Da... -reče druga, - Lepo je umrla... Mislim,ako tako može da se kaže za smrt..

-Jeste, nije se mučila... Život je ionako težak... A smrt strašna sama po sebi... Pošteno je da čovek na kraju ode dostojanstveno.

Zaustavio me kod "Jugoslavije". Raskopčao je kaput, popravio sako, ispravio kravatu i uzdahnuo:

-Vozi preko Pančevačkog mosta. Imam samo ovo, pa dokle stignemo. - rekao je, vrteći u ruci crvenu novčanicu.

Ćutao je, zagledan u novac, pa upita: -Kockaš?

-Ne. Nikad.

-Noćas... Koliko je uopšte sati?

-Pola četiri je.