Nataša Bojić

Ispovest pišem iz postelje u bolnici u koju sam doveden radi odmora.

Reakcija tela na nekadašnji emotivni bol, koji je dugo trajao, ali se lako zaboravio kada je prošao.

U noći je pecao, spustio mrežu, i još je tu. Osvanuo u istom položaju kao što je započeo ovo snevanje.

Međutim, saznaćemo da ipak tupo gleda u beznađe prostora koje se širi i preti da ga proguta.

Iz jednog haotičnog stanja svesti nastaju ideje koje temelje istorije i činjenice.

To je jedna sudbina lišća koje padne sa grana na zemlju, asfalt, blato ili prašinu.

Vidim rečnik i vidim smeh i graju, i stari voz i pesme koje se pevaju u glas.

U daljini čujem saksofon. Sada mi prianja za duš. Savršeni tonovi se mešaju sa mislima o akciji I mirovanju.

Tužne pesme su uvek lepše od srećnih. Punije su emocija.

Poslednje čega se sećam su njene nasmejane oči u kući, a onda posle toga prigušeni jauci u staračkom domu.