Nikola Ranković

Rođen u Beogradu 1972. godine u vreme epidemije velikih boginja. Skoro ceo život proveo na Vračaru, sa izuzetkom sedmogodišnjeg službenog puta u Južnu Afriku.

Oboleo od bolesti slonovskog pamćenja, vatreni navijač Zvezde i ljubitelj piva. Piše i objavljuje kratke priče i komentare, ali nikako da nešto naplati. Po političkom opredeljenju zadrti desničar.

Zora je uvekliko svitala kada sam kod Zelenjaka istovario dvoje naduvanih klinaca, koji su se sumanuto kikotali na zadnjem sedištu mog automobila. Noć je bila na izdisaju i više nisam želeo da vozim. Druga, skuplja tarifa je prestajala da važi od šest ujutro. Ugurao sam u džep par izgužvanih novčanica koju mi je pružila drhtava ruka sa zadnjeg sedišta, poželeo sam omladini dobro jutro i krenuo ka svojoj kući na Crvenom Krstu. Dok je za ostatak čovečanstva novi dan tek počinjao, meni je polako padala noć. Tablu sa natpisom BEO TAKSI nisam palio.

'bem te u taj tvoj ženski mozak što si kupila paštete u foliji kada sam ti jasno rek'o da su one u konzervi jeftinije! Bar si potrefila gde je Matijević. Koliko si kupila? 10 komada? malo, trebala si više. I šta si još kupila? Dobro... čet'r para čajne, onaj Blački kačkavalj i mesni narezak što je na popustu. A, jel si uzela onu lovačku kobasicu, vakumiranu, da se ne pokvari u putu? I ona je na akciji, bagatela, dvesta dvajest za kilo? Jesi. Pa dobro.  A koj' će ti kurac ta tunjevina?Pa šta što je bila jeftina.

Na stadion nisam ni ušao. Posle pet sati besomučnog ispijanja piva po dosadnoj novembarskoj kišici i neprestanim sitnim verbalnim nedjebavanjem sa gorbarima rešili smo da krenemo ka Marakni. Bila je nedelja. Sve je bilo uobičajeno, pivo u ruci, pišanje uz svaku banderu ili tarabu, navijačke pesme, policijska marica koja nas prati dok ne izađemo sa Vračara. Uobičajena slika koju živim već decenijama. Prolazeći Karađorđevim parkom naleteli smo na grupu grobara iz unutrašnjosti. Momentalno je nastao krkljanac. Mlatili smo se pesnicama, flašama, letvama, nogama...

Verovatno je to jedno od najčešćih pitanja koje se postavlja u Srbiji? Probaću da odgovorim iz ugla običnog građana pokornog kome su podjednako odvratni i Vučić (SNS bez njega se svodi na nivo niže od trenutnog SPO-a) i opozicija (ko je to?)

Bujrum, Zovem se Murat Kurtoglu, imam 52 godine, Rođen sam U Turskoj, u Gazijantepu blizu granice sa Sirijom. Sa 17 godina sam emigrirao u Nemačku i od tada živim u Penemundeu. Imam hanumu Ramizu i petoro dece. Najstariji sin Salih je dobar momak, ali sve mi se čini da ga je šejtan pomalo zaposeo, nikada ga nisam video u društvu žena. Pomalo sumnjam u njega. Drugi sin je Omer. Lep, pobožan dečko, treći sin se zove Sultan...on je budala. Imam i dve ćerke. Aidu i Šefiku. One mi zadaju puno problema.

U stanu nije moglo da se diše od vrućine. Napolju je bilo 39 stepeni u hladu, a klima nam nije radila već godinama. Čak i najmanji pokret je bio pravi napor propraćen potocima znoja. Ležao sam u krevetu samo u gaćama i prelistavao jučerašnje novine. Vesti su uvek bile iste. Ubustva, zemljotresi, jebačina po estradi...

Živimo u vreme kada ništa nije jednostavno. Živimo u Srbiji koja nije ni tamo, ni 'vamo...neko čudno balansiranje između istoka i zapada. Da se ne foliramo, zapad nas neće, a Rusija nam ne veruje.... Sve političke mantre, od "braće Rusa", pa do "zapadnih prijatelja i evropske perspektive" su čist idiotizam i zabava za raju na kojoj profitiraju političari. Da, u nekom zapećku Evrope smo ali ni istok ni zapad ne dižu totalno ruke od tog zapećka. Normalno je da svako gleda svoje interese.

Autor teksta Nikola Ranković

Pages