Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Minula i blagopočivša 2020. godina je u Crnoj Gori bila prilično turbulentna. Osim borbe sa Korona virusom, Crnogorci su u prošloj godini vojevali i jedan mnogo ozbiljniji boj protiv teškog oblika političko-društvenog kancera koji je metastazirao poslednjih 30 godina- i gle čuda, kada se malo ko nadao uz Božju pomoć i snagu naroda uspeli su da pobede. U prošloj godini pao je Milo! Period apslolutizma u Crnoj Gori trejao je od 1989. do 2020. godine. Kraj! Možda ne "de jure" kako se to pravničkim žargonom kaže, ali "de facto" definitivno da.

21. godina 21. veka!? Kinezi je vode kao godinu bivola; neki drevni narodi su je još pre čitavog milenijuma okarakterisali kao godinu zmija i utvara; Šekspir bi je verovatno nazvao godinom budala, dok bi je Dostojevski još verovatnije preimenovao u godinu idiota?! Ipak, šta ova tek počela 2021. znači nama? Možda bi za nas i našu budućnost bilo najbolje da je doživimo kao "godinu ogledala". Godinu razgovora sa samim sobom, godinu priznanja: gde smo, šta smo i gde želimo da budemo; i godinu u kojoj ćemo svoj život čvrsto zgrabiti s obe ruke.

Draga braćo i sestre:

Vi nemate muda da dižete revoluciju;

Uplašeni ste od mraka, ulice i buke;

Dobijete drhtavicu u kolenima

čim neko poviče: napred i juriš!

U stanju ste da potrčite

samo kada bežite pod majčinu suknju

ili pod očeve skute,

jer, jedino se tu osećate sigurno,

Šta ostaje od politike kada se ona otrgne od velikih tokova i velikih terena i kada se svede na meru običnog čoveka? Možda je najprostiji, ali i najtačniji odgovor na to pitanje: Ostaje život! Onaj mali i skučen; život od danas do sutra, život običnog čoveka; ili bar onaj segment života koji nije hranjen ideologijom, mitom i epom, i koji se svodi na to: kako platiti račune, i kako svojoj porodici i sebi obezbediti bolje sutra!?

Krvi moja uludo prolivena,

čijim si smehom danas zalivena?

 

Jadnice i mučenice koraka smelih-

manitog srca i želja belih.

Pusta ti slava vazda bila,

ko te natera da tečeš iz vena i žila?

 

Milostinjo i prokletinjo;

Božja pravdo i đavolova avetinjo!

Usude moj i moja svetinjo!

Dok si dugu starost sanjala,

Zagrebati ispod površine užasa, narodski rečeno: tražiti đavola. Težak i nepopularan posao. Onaj koji se radi uz rizik dolaska do bolne spoznaje da je uzrok mnogih naših posledica možda u velikoj meri u nama samima?! Kažu: ne postoji dno, postoje samo pregrade. Kada će poslednja pregrada biti i zadnja, zavisi isključivo od nas. Zavisi od naše spremnosti da se pogledamo u oči, i naše odlučnosti da krenemo ka vrhu. Potreban nam je taj voljni momenat. Sve počinje pronalaženjem uzroka.

Hoćemo azbučnim redom?

Idemo:

A kao Andi i Amazon

B kao Bukulja i Begej

V kao Velebit i Volga

G?

Tu stani prijatelju, ni makac.

G nije G kao Golak i Gang, ili Goč i Gradac.

G je mnogo visočija planina i mnogo veća reka.

Planina toliko visoka

da je svojim vrhom najbliža Bogu.

Biti na tom vrhu,

zaslužiti tu visinu,

znači doživeti momenat prave i istinske sreće.

 

G je i reka- čista i bistra;

Dovoljno velika da u sebe primi sav tvoj mulj,

Bez obzira na svu istorijsku građu koja im je posvećena, neku ljudi zaslužuju da se stalno čuvaju od zaborava, da se pominju, i da se njihove ime konstantno ističe kao jednistven primer svog vremana i svog roda. Jedan od takvih ljudi, jedinstvenih i za sva vremena- bio je i Sava Vladislavić Raguzinski; ruski grof srpskog porekla, političar, trgovac, poliglota. Ovo je jedna kratka priča o njemu. Priča o životu vrednom romana i filma, i delu vrednom svakog divljenja i poštovanja.

Voleo bih majko moja mila

da je sva ova muka zbog tebe,

zbog tvojih želja i tvog zagrljaja;

Zbog svake suze koja se niz tvoje lice slila,

zbog svega što jesi

i što si za me bila;

Zbog tvog pogleda blagog što me nežno mije,

oprosti milosnice,

ipak, nije.

 

Ljudske su aveti majko navalile na mene,

njima poručujem:

Uspeo sam, pobedio sam sebe!

 

I sad možete da me hvalite,

kao ravnog sebi da me slavite;

Put od ovog crnog pa do sudnjeg dana

Sеdео је zаmišlјеn u fоtеlјi. Nа Тv-u nеki bеzvеzni prоgrаm; еmisiја u kојој sе nеsimpаtični vоditеlј smеје svојim šаlаmа dоk glеdа u svоја dvа gоstа. Јеdаn оd njih srеdоvеčni rеditеlј, pоznаt pо tоmе štо kаstinzi zа njеgоvе filmоvе pоčinju čitаnjеm scеnаriја, а zаvršаvајu sе kао kаstinzi Pјеrа Vudmаnа u industriјi filmа zа оdrаslе. Nа tim kаstinzimа su nа isti nаčin prоlаzili i glumci i glumicе. Rеditеlј је biо čоvеk širоkih shvаtаnjа... Kоd njеgа diskriminаciја pоlоvа niје dоlаzilа u оbzir.

Pages