Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Usudi se i priđi. Ne dozvoli da te čeka. Ako imaš imalo muškosti u sebi, ne daj da ona dugo ostane sama. Nemoj da te plaše ožiljci na njenoj duši i njeno iskustvo, ako ga ima. Ovo prvo se leči samo nežnim dodirima druge duše, dok se ovo drugo potiskuje, zaboravlja, ili se preoblikuje u poseban oblik svesti koji će pomoći da vama bude bolje. Zapamti, oprostiće ti ona sve: i nedostatak novca, i nedostatak pažnje, čak i nedostatak ljubavi, ali neće nedostatak hrabrosti.

Miroslav Krleža, najveći hrvatski pisac je, objašnjavajući razliku izmeću Srba i Hrvata, izgovorio svoju čuvenu, gotovo epsku rečenicu: „Srbi i Hrvati su dve polovine jedne te iste kravlje balege, koju je točak zaprežnih kola istorije nemilosrdno pregazio i podelio na dva dela.“ Voleo je Krleža još da doda: „Sačuvaj me Bože hrvatskog gospodstva i srpske hrabrosti“. Eh, ti pisci i njihove mudrolije?! Ipak, teško je reći da veliki Miroslav nije bio u pravu.

RASPRODAJA

Rasprodao bih sebe zbog tebe;

dao bih se u bescenje, u jad, pepeo i prah.

Pa, kad mi želja kao lasta ka nebu krene,

menjam sav svoj vazduh,

za jedan tvoj dah.

 

Dajem bore koje još nemam...

Biram smrt ranu, ako se mora mret.

Odričem se prava da hodam i da snevam;

samo za tvoje dobro,

za tvoj siguran let.

 

Dileme nemam.

Prodaću reči za minut tišine,

zakopaću u zemlju svaku od njih.

Menjam dane za carstvo tmine;

proklinjem sebe,

Uticajni britanski list „Independent“, pre izvesnog vremena, objavio je prilično opširan tekst pod naslovom „Albanija-evropska Kolumbija“, u kojem se decidno obrađuje tema: Kako je Albanija kao mala država sa jugoistoka Evrope, postala sedište krijumčarenja droge na kontinentu?! Koliko je sam tekst ozbiljno novinarsko delo, dovoljno govori činjenica da je u njegovoj pripremi učestvovalo više autora, a da je samo proučavanje habitusa današnje albanske države trajalo nekoliko meseci.

Bilo je to, sada već prilično davno. U zemlji koja je sama po sebi predstavljala mali ostatak velike iluzije srpskog naroda. Dovoljno davno, da se više ne plašimo. Dovoljno skoro da pamtimo. Dovoljno bolno, da nikada ne zaboravimo!

Korona će otići, ostaćemo mi - ovakvi kakvi jesmo, zbunjeni i sluđeni; dezorjentisani prosjaci sa poslednjim petoparcem u džepu, spremni da za taj petoparac umesto hleba pazarimo parče magle! Svetsko tržište ne mora da brine... Dokle god je magle- živeće i ono. Ljudi postaju čudna sorta kada evolucija obrne svoj smer i krene u rikverc. Tada je moguće sve. Pa, i to da za parče sopstvene magle, osim onog petoparca, damo i nebo. Naše zajedničko nebo. Naravno, problem je u svetu, ne nužno kod nas. Da je Srbija najveći problem, lako bi mogli da odemo, da emogriramo.

PATIKE

Imam jednu jako lošu naviku: Volim da idem po sred puta. Ni levo, ni desno. Prezirem tabore! Svaki tabor je drugo ime za krajnost; a svaka krajnost je samo prečica do ludila i haosa. Zato biram sredinu. Baš tamo gde je krajnji domet kamenja koje nemilice bacaju i levica i desnica. Samo sredina! Dobro, dadao bih: sredina i svoja zemlja- dovoljno za jednog čoveka.

Da sam Vučić

Refleks mozga! Borba sivih ćelija za opstanak u granicama sopstvenog zdravog razuma. Borba protiv potencijalno smrtonosnog napada gluposti. Borba na život i smrt! Glupost je gadan neprijatelj. Ona ne bira, nema osećaj sa empatiju, ona ne zna za milost... Glupost je glupost. Napada kad joj vreme nije. Mozak se brani! Trzaj, grč, krik, vrisak... Vrisak koji jedino ti čuješ u svojoj glavi. Napad na mozak nije isto što i napad na pluća. Ovde recept: otvori prozor i duboko udahni ne znači ništa.

Pages