Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Isus koji je došao kasno! Naravno, figurativno-u prenesenom značenju, bez želje da se pravi Isus- jedan i jedini sin Božji vređa, ili da se u bilo kom kontekstu i na bilo koji način stavi u istu ravan sa ljudima. Isus je svojom pojavom doneo spasenje i spoznaju; darivao je ljudima istinu, ali i motiv, da jedni u drugima pronađu čoveka, i da u neku "novu eru" krenu u koloni jedan pored drugog, a ne jedan iza drugog. I jedino ta kolona ima smisla, i jedino je takva kolona- Hristova kolona!

Ako želiš da promeniš vlast, prvo moraš da promeniš opoziciju! Ako želiš da promeniš ljude koji vladaju, prvo promeni, iskristališi i uljudi one političke strukture koje će vladati. Jedino je tako ispravno, i jedino to ima smisla. Sve ostalo je presipanje iz šupljeg u prazno, i šetanje iz mraka u tminu. Borba za bolju budućnost, počinje s borbom za bolju opoziciju. Opozicija znači i buduća vlast! U njoj ne sme biti mesta za kompromitovane ljude iz naše bliske prošlosti.

Ako je 30. avgusta bio dečko koji obećava, 31. je postao čovek koji odlučuje. Dritan Abazović, crnogorski političar albanske nacionalnosti, lider pokreta "Ura"; možda prvi političar u nekoj državi Evrope koji dolazi iz manjinskog naroda, a koji u suštinskom smislu u toj državi ima takvu moć i takav znača. 30. avgust, Abazović je dočekao kao jedan u nizu lidera u dugačkoj koloni crnogorskih opozicionara kojima je muka od politike Mila Đukanovića.

Komunjara?! Izraz nastao u jeku hladnog rata, u vakumu između sovjetsko-savezničke tačke na nacističko razaranje sveta, i trenutka kada su Amerikanci gonjeni nekim svojim đavolom tu tačku prepravili u zapetu i time nekadašnji blickrig zamenili liberalno-kapitalističkim tihim izumiranjem. Izraz koji označava pripadnika višeg staleža zemalja Istočnog bloka, partijskog moljca i podguznu muvu, kome je petokraka "vazda" bila samo paravan za zadovoljenje ličnih interesa i ličnih ambicija.

Pozdrav Petre Jankoviću, brate moj. Neću ti reći "dragi brate", jer mi drag odavno nisi, ali brat jesi, i evo, odlučio sam da ti pišem. Odlučio sam moj Petre, iako sam onomad, pre skoro pet godina, kada smo se rastali u buci i halabuci, uz bujicu tvojih uvreda i pogrda, javno, i pred tvojom i pred mojom porodicom, obećao da ti se više nikada neću javiti, ali eto, ne mogu! Ne mogu Petre, jače je od mene. Da bar kao ti imam kamen umesto srca, bilo bi mi lakše, a ovako: Teško mi je Pero, mnogo mi je teško.

Sve godine tvoje ja dvaput u sebe mogu da stavim,

i da ostanu još koje,

one- što se pred Bogom kriju,

a pred đavolom ne broje.

 

Sve strahove tvoje ja davno sam umro,

i vaskrso pre tvog prvog dana...

Moj krst je davno svoj grob video,

mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.

 

Eh, malena, reči su kao mač,

što ih više iz korica, odnosno iz usta vadiš

sve su željnije krvi.

Sve više o osećanjima govore,

a sve manje osećanja imaju.

Postaju prokleta rutina;

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna.

30. avgust ostaće zabeležen kao najznačajniji datum u modernoj istoriji Crne Gore. Desilo se čudo: Svanula je rujna zora! Svetla, ponosna, slobodarska. Pobedio je narod, pobedile su kolone, pobedile su litije, pobedila su izgladnela usta, zarobljene duše i obespravljeni mozgovi.

Važio je za čudnog čoveka. Samo ne čudan, kao neki nedokučivi naučnik ili umetnik, već to je "čudan" u njegovom slučaju, bila, ništa drugo, do zamenica za teškog čoveka, večitog zakerala i doživotnog pesimistu. Prosto: bio je namćor.

Ne zameram ti...

Nisi ti slomila ništa što već nije bilo slomljeno;

pa, sastavljeno i zalepljeno,

osposobljeno da poleti dovoljno visoko

da može da doživi još jedan pad

i tresak od tlo,

praćen onim jezivim zvukom lomnjave krila.

Pad pored otvorenog groba;

suza koja kao prezrena žena miluje zemlju

u želji da iskuka još jednu šansu,

dok joj iza leđa negde svojim putem izmiče voljeno nebo.

 

Ne zameram ti...

Reći ću ti još i hvala.

Hvala za sve iluzije i zablude,

Pages