Nikola Trifić

Opšte stvari o ljudima (internacionala)

- Svako se trudi da bude najbolji i najveći u grupi kojoj pripada - pa i budale!

- Toliko smo tupi da smo se izoštrili u tome.

- Najvažnije je da shvatiš da neke stvari ne možeš da shvatiš.

- Čovek je kao kupus... Da bi opstao i dugo trajao - mora da se pokvari.

Eno ide istina, dronjavo obučena; grbava, mršava; krvava, pretučena… Ovako je nekada pevao Bora Đorđević. Nekada – u za istinu srećnija, ili bar manje tragična vremena, kada je ona bila tek mučena i tučena i kada su njene lučonoše svesno prihvatale dronjke na svom telu kako bi sačuvale čistost svoje duše. Ipak, ko bi rekao da će ta, svakako zla vremena, danas stvarati utisak „boljih vremena“. Tada se istini prilazilo sa strahom i sa blagim animozitetom. Danas je sve drugačije. Danas se istina mrzi iz dubine duše.

- Zašto se moliš koji vrag?!

- Zašto i za koga?

Vožd je začuđeno gledao u Jovana dok je ovaj u klečećem stavu, jecajući izgovarao Oče naš.

- Izvinite gazda, moram! Za spas duša: i njegove i naših. Izvinite, ali tako mi je lakše.

Vikaj me noćas,

želim da te čujem.

Prezren i sam

kraj pendžera bdim.

Svoj grob si kopam,

tuđu sreću kujem;

Vikaj me,

noćas,

ja ne želim da spim.

Vikaj me nežno -

kô što sestra vika,

palog brata kome vrag uze kroj.

Vikaj me strasno -

kô što deva vika,

kad joj telo traži drugog tela poj.

Vikaj me golubice,

grešnice;

Ti prezrelo grožđe,

moje duše rat.

Budan tvoju blagost snujem.

U svom korovu gnjilom,

Za razliku od onog čuvenog - epskog boja, koji se desio pre nešto više od šest vekova, a koji je u odnosu na značaj i srazmeru bio u rangu sa najvećim ratovima na svetu tog doba, ovo novo očekivano i predvidljivo isukivanje mačeva, biće u pravom smislu te reči - bitka, neko će reći i "borbuljak", ograničenog inteziteta i trajanja - u kojem je s obzirom na odnos snaga dve zaraćene strane i aktuelni trenutak međunarodne političke scene, lako predvideti epilog: Srbi će potisnuti Albance sa severa Kosova i Metohije...

Naša čuvena krilatica kaže: Samo sloga Srbina spasava! Mada, nije jasno precizirano: da li treće od četiri slova „S“ znači Srbina ili Srbiju? Ako svoja razmišljanja temeljimo na principima logike, onda je jasno: da bi bio spašen(i) Srbin ili Srbi, valjda prvo mora da bude spašena Srbija? Ili je možda spas Srba u koaliziji sa spasom Srbije? Neko će sigurno reći, da ako bude spašena Srbija, ova kakvu bez većih izuzetaka imamo poslednjih 200 godina, onda se Srbima loše piše. Kao u Prvom svetskom ratu?!

Pozdrav Petre Jankoviću, brate moj. Neću ti reći "dragi brate", jer mi drag odavno nisi, ali brat jesi, i evo, odlučio sam da ti pišem. Odlučio sam moj Petre, iako sam onomad, pre skoro pet godina, kada smo se rastali u buci i halabuci, uz bujicu tvojih uvreda i pogrda, javno, i pred tvojom i pred mojom porodicom, obećao da ti se više nikada neću javiti, ali eto, ne mogu! Ne mogu Petre, jače je od mene. Da bar kao ti imam kamen umesto srca, bilo bi mi lakše, a ovako: Teško mi je Pero, mnogo mi je teško.

Strah sa sebe stresem

i jezu iz kostiju na čas

u srž stavim;

Pa zrno nade pred ljude prinesem,

u prahu lica tražim,

od gareži iskru pravim.

Ima li nas?

U jadanju i padanju,

vrlini i kajanju;

U tuđem grehu i našem stradanju,

u bilo čemu ljudskom sposobnom  da se rodi

i da voli?

Ima li nas...

U plaču beba,

u mlečnim zubima,

u nekim novim, jadnim, krhkim grudima?

Ima li nas, gde smo?

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna.

A kome ako ne tebi?

Kojoj jeli da budem bor?

Pred kojom ikonom da crn kleknem?

Kojem stvoru da budem stvor?

Za čiju čast da grešan stradam?

I uz sunce mlado za koga da zrim?

Kojem Bogu da se pred nečastivim nadam?

Kao reka bez ušća

i izgubljeni pesnik,

za koga mirno da tečem,

kome da pišem stih?

A kome ako ne tebi?!

Jednom kad me nema, kad me slome, kad umrem -

pa se setim da još mogu da poletim

i od grdnog ludila još grđem dođem sebi