Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Kakav je položaj Srba danas? Da li su na Balkanu, delu Evrope koji je predhodnih decenija poslužio kao test-poligon za ispitivanje ljudskih prava, samo Srbi ostali uskraćeni za ista? Koliko je teško biti Srbin u 21. veku?

4. avgusta obeležava se 25 godina od zločinačke i monstruozne akcije "Oluja", najvećeg pogroma srpskog naroda posle Drugog svetskog rata. Da se ne zaboravi! Tako bi ukratko mogla da glasi jedina ispravna poruka koju možemo poslati i svetu i sebi samima. Poruka, ogoljena i uskraćene za nepotrebnu formu, ostavljene samo na svoju suštinu. Na zaborav nemamo pravo! Ipak, pored onog što ne smemo, postoji i ono što moramo: Da praštamo i da za oprost molimo.

Vreme je da ode! S jedne strane u političku istoriju, s druge u neizvesnu budućnost: da li u egzil, da li pred pravosudne organe, ili u mirnu penziju, to ostaje da se vidi. Cenim da će biti ovo poslednje. Isuviše dobro poznajem politiku i "političku narav", da poverujem da će ona narodna "vrana vrani oči ne vadi" u ovom slučaju doživeti izuzetak. Neće! I oni budući, svesni da će i sami jednom biti bivši, neće dozvoliti da se u političku praksu uvede institucija lustracije i krivičnopravne odgovornosti za političko činjenje.

A kome, ako ne tebi?

Kojoj jeli da budem bor?

Pred kojom ikonom da crn kleknem?

Kojem stvoru da budem stvor?

 

Za čiju čast da grešan stradam?

I uz sunce mlado za koga da zrim?

Kojem Bogu da se pred nečastivim nadam?

Kao reka bez ušća,

Usudi se i priđi. Ne dozvoli da te čeka. Ako imaš imalo muškosti u sebi, ne daj da ona dugo ostane sama. Nemoj da te plaše ožiljci na njenoj duši i njeno iskustvo, ako ga ima. Ovo prvo se leči samo nežnim dodirima druge duše, dok se ovo drugo potiskuje, zaboravlja, ili se preoblikuje u poseban oblik svesti koji će pomoći da vama bude bolje. Zapamti, oprostiće ti ona sve: i nedostatak novca, i nedostatak pažnje, čak i nedostatak ljubavi, ali neće nedostatak hrabrosti.

Miroslav Krleža, najveći hrvatski pisac je, objašnjavajući razliku izmeću Srba i Hrvata, izgovorio svoju čuvenu, gotovo epsku rečenicu: „Srbi i Hrvati su dve polovine jedne te iste kravlje balege, koju je točak zaprežnih kola istorije nemilosrdno pregazio i podelio na dva dela.“ Voleo je Krleža još da doda: „Sačuvaj me Bože hrvatskog gospodstva i srpske hrabrosti“. Eh, ti pisci i njihove mudrolije?! Ipak, teško je reći da veliki Miroslav nije bio u pravu.

RASPRODAJA

Rasprodao bih sebe zbog tebe;

dao bih se u bescenje, u jad, pepeo i prah.

Pa, kad mi želja kao lasta ka nebu krene,

menjam sav svoj vazduh,

za jedan tvoj dah.

 

Dajem bore koje još nemam...

Biram smrt ranu, ako se mora mret.

Odričem se prava da hodam i da snevam;

samo za tvoje dobro,

za tvoj siguran let.

 

Dileme nemam.

Prodaću reči za minut tišine,

zakopaću u zemlju svaku od njih.

Menjam dane za carstvo tmine;

proklinjem sebe,

Uticajni britanski list „Independent“, pre izvesnog vremena, objavio je prilično opširan tekst pod naslovom „Albanija-evropska Kolumbija“, u kojem se decidno obrađuje tema: Kako je Albanija kao mala država sa jugoistoka Evrope, postala sedište krijumčarenja droge na kontinentu?! Koliko je sam tekst ozbiljno novinarsko delo, dovoljno govori činjenica da je u njegovoj pripremi učestvovalo više autora, a da je samo proučavanje habitusa današnje albanske države trajalo nekoliko meseci.

Bilo je to, sada već prilično davno. U zemlji koja je sama po sebi predstavljala mali ostatak velike iluzije srpskog naroda. Dovoljno davno, da se više ne plašimo. Dovoljno skoro da pamtimo. Dovoljno bolno, da nikada ne zaboravimo!

Korona će otići, ostaćemo mi - ovakvi kakvi jesmo, zbunjeni i sluđeni; dezorjentisani prosjaci sa poslednjim petoparcem u džepu, spremni da za taj petoparac umesto hleba pazarimo parče magle! Svetsko tržište ne mora da brine... Dokle god je magle- živeće i ono. Ljudi postaju čudna sorta kada evolucija obrne svoj smer i krene u rikverc. Tada je moguće sve. Pa, i to da za parče sopstvene magle, osim onog petoparca, damo i nebo. Naše zajedničko nebo. Naravno, problem je u svetu, ne nužno kod nas. Da je Srbija najveći problem, lako bi mogli da odemo, da emogriramo.

Pages