Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Televizija "Oreol" smeštena u beogradskom prigradskom naselju "Padinska Skela", u blizini sportskog aerodroma "Lisičji Jarak". Emisija: Konkretno... Profil emisije: politička debata u formi sučeljavanja (duela) dva lidera, koji predstavljaju dve različite- uglavnom suprostavljene političke opcije... Emisija se emituje uživo, nedeljom u karakterističnom dnevnom terminu "minut do 12". Autor i voditelj: Marko Pejaković. Pravila emisije su vrlo stroga. Voditelj otvara temu, a zatim daje reč prvo jednom pa drugom gostu...

"Udaću se jedino za vojvodu Marka Miljanova!" Ove reči je uporno kao na traci pred svojim roditeljima, porodicom i drugaricama, ponavljala devetaestogodišnja Stefanija- Stefa Danilović, ćerka nikšićkom trgovca hercegovačkog porekla Luke Danilovića. "Muči dijete! Da ti nijednu riječ više čuo nijesam!" Prekorio bi je otac, koji bi posle začuđen zbog ćudi svoje ćerke, uz ono pljeskanje šakom o čelo, često znao sebi da promrmlja u bradu: "Oh, lude detinje- đavolje glave... Em detinja, em ženska!? Ču nje? Ona će za vojvodu Marka?! Ipak, Stefa je bila nepokolebiva...

Princip zаvоđеnjа žеnа i оsvајаnjа pоdrškе nаrоdа u pоlitici је vrlо sličаn: Аkо kаžеš оnо štо misliš, nеćеš dоbiti оnо štо žеliš. Е sаd… Pоslе оvе izrеčеnе tvrdnjе, ili kоnstаtаciје, kаkо vаm drаžе, mоždа bi bilо nајbоlје dа kаžеm оnu bеzоbrаznu rеč kоја pоčinjе sа „ЈЕ“, а zаvršаvа sе sа „BIGА“, аli zbоg оzbilјnоsti tеmе, i оpštеg kvаlitеtа јаvnоg diskursа, rеšiо sаm dа vаs pоštеdim- а sеbе lišim prоstаklukа. Nаrаvnо, mоždа sе vi nеćеtе slоžiti sа mnоm? Pоgоtоvо аkо stе dаmа? Моždа vаm оvе rеči zvučе prеvišе grubо, аli vеruјtе- nе gоvоri tо pаkоst i zlоbа.

Kapitalizam?! Dijagnoza: teška bolest! Truje krv, širi se na centralni nervni sistem, i u krajnjoj tački svoje metastaze, ubija nedefinisanu i nevidljivu formu od suštinskog značaja, zvanu "duša". Najteži oblik: liberalni kapitalizam. Uzrok: najčešće pohlepa i potreba za ekonomskom i svakom drugom dominacijom, u ređem slučaju - puka potreba za preživljavanjem. Najčešći simptomi ispoljavanja boleštije: gramzivost, otuđenost, sebičnost, sklonost autošovinizmu, nedostatak empatije; potpuno i svesno odbacivanje duha u korist materije. Prognoza: neizlečiva bolest!

Naša čuvena krilatica kaže: Samo sloga Srbina spasava! Mada, nije jasno precizirano - da li treće od četiri slova „S“ znači: Srbina ili Srbiju? Ako svoja razmišljanja temeljimo na principima logike, onda je jasno: Da bi bio spašen(i) Srbin ili Srbi, valjda prvo mora da bude spašena Srbija? Ili je možda spas Srba u koaliziji sa spasom Srbije? Neko će sigurno reći da, ako ne bude spašena Srbija, ova kakvu, bez većih izuzetaka, imamo poslednjih 200 godina, onda se Srbima loše piše. Kao u Prvom svetskom ratu?!

Evropa, Evropa, Evropa... Sva ta Evropa, mnogo Amerike i previše Kosova za ovaj, inače, mali kontinent. Šta se to dešava sa Evropom? Da li je "stara dama" svetske političke scene, mnogo pre uvezenog famoznog Korona virusa, obolela od nekog domaćeg- kontinentalnog virusa- nastalog višegodišnjom inkubacijom nepoverenja u najpoznatiju evropsku organizaciju država, naširoko poznatu kao "Evropska unija"?

Ne, ti nisi stvarna,

jer stvarnost ne izgleda tako.

Stvarnost je bajat hleb u gladnim ustima

zaliven mladim užeglim vinom starog života.

 

Stvarnost je miris trulih trešanja,

miris bola, osećaj patnje;

Prokuženi početak

kažnjen nakaznom slikom svog kraja.

Nisu političari krivi - koliko mi nismo pravi, i nisu oni Bogu mili - koliko smo mi sebi strani...  Možda prva dva stiha pesme, ili samo uvod u novinarski tekst? Biće da je za datu priliku, za odabranu formu, i samonametnutu suštinu "po sredi" ovo drugo. Dobro došli u još jednu priču o srpskoj kulturnoj sceni. O njenoj povezanosti sa politikom i geopolitikom, sa korenom našeg etniciteta, sa porodicom, sa obrazovanjem- i o njenoj sveopštoj refleksiji na teren našeg kolektivnog posrnuća koji zovemo "društvo".

Probudila ga je hladnoća. Opet je spavao na dvosedu u dnevnoj sobi. Spavaću je već više meseci izbegavao. Njena praznina ga je strašno plašila- tih dana mnogo više nego mesecima i godinama pre. Dnevna soba je takođe bila prazna i zamračena, ali je njenu sablast lakše podnosio. Praznina spavaće sobe je u njemu budila jezu i strah- koji bi kasnije bili zamenjeni apatijom... Zato je gotovo uvek spavao na dvosedu dnevne sobe, zgrčen u fetusnom položaju, kao da iz tog položaja nije želeo da se probudi, već ponovo rodi- u nekom novom svetu i novom životu.

9. januara na veliki pravoslavni praznik Svetog Stefana Prvomučenika, obeležena je 28. po redu godišnjica od osnivanja Republike Srpske. Bastion srpstva preko Drine, ili "sigurna kuća" za one Srbe koji zbog istorijskih okolnosti nisu imali tu sreću da se njihov zavičaj nađe unutar međunarodno priznatih granica Srbije.

Pages