Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Evropa, Evropa, Evropa... Sva ta Evropa, mnogo Amerike i previše Kosova za ovaj, inače, mali kontinent. Šta se to dešava sa Evropom? Da li je "stara dama" svetske političke scene, mnogo pre uvezenog famoznog Korona virusa, obolela od nekog domaćeg- kontinentalnog virusa- nastalog višegodišnjom inkubacijom nepoverenja u najpoznatiju evropsku organizaciju država, naširoko poznatu kao "Evropska unija"?

Ne, ti nisi stvarna,

jer stvarnost ne izgleda tako.

Stvarnost je bajat hleb u gladnim ustima

zaliven mladim užeglim vinom starog života.

 

Stvarnost je miris trulih trešanja,

miris bola, osećaj patnje;

Prokuženi početak

kažnjen nakaznom slikom svog kraja.

Nisu političari krivi - koliko mi nismo pravi, i nisu oni Bogu mili - koliko smo mi sebi strani...  Možda prva dva stiha pesme, ili samo uvod u novinarski tekst? Biće da je za datu priliku, za odabranu formu, i samonametnutu suštinu "po sredi" ovo drugo. Dobro došli u još jednu priču o srpskoj kulturnoj sceni. O njenoj povezanosti sa politikom i geopolitikom, sa korenom našeg etniciteta, sa porodicom, sa obrazovanjem- i o njenoj sveopštoj refleksiji na teren našeg kolektivnog posrnuća koji zovemo "društvo".

Probudila ga je hladnoća. Opet je spavao na dvosedu u dnevnoj sobi. Spavaću je već više meseci izbegavao. Njena praznina ga je strašno plašila- tih dana mnogo više nego mesecima i godinama pre. Dnevna soba je takođe bila prazna i zamračena, ali je njenu sablast lakše podnosio. Praznina spavaće sobe je u njemu budila jezu i strah- koji bi kasnije bili zamenjeni apatijom... Zato je gotovo uvek spavao na dvosedu dnevne sobe, zgrčen u fetusnom položaju, kao da iz tog položaja nije želeo da se probudi, već ponovo rodi- u nekom novom svetu i novom životu.

9. januara na veliki pravoslavni praznik Svetog Stefana Prvomučenika, obeležena je 28. po redu godišnjica od osnivanja Republike Srpske. Bastion srpstva preko Drine, ili "sigurna kuća" za one Srbe koji zbog istorijskih okolnosti nisu imali tu sreću da se njihov zavičaj nađe unutar međunarodno priznatih granica Srbije.

Ja Nikola Trifić, Crnogorac po majci, Srbijanac po ocu, i Srbin po oba roditelja; pri čistoj svesti i zdravoj pameti, koristeći svoje Ustavom garantovano pravo o slobodi govora, ponet poslednjim dešavanjima u Crnoj Gori, zgađen i ogorčen delovanjem "Montenegrinske" vladajuće elite- imam više potrebu, nego obavezu da kažem sledeće: Muka mi je!

Ne mogu oni nas toliko da neće, koliko mi hoćemo njih. Tako je to i tako to ide. Poput prosjaka na zamagljenom i neizvesnom putu, koji u večitom begu od prečica do smrti, sa komadićima nade u džepu, pomešanih sa bajatim mrvicama hleba, iznuren i imučen baulja- željan da se već jednom dokopa "obećane kuće" i da pred vratima iste- i to ne od njenog gazde, već od vratara i batlera, iskuka milost i milostinju; i možda neki zaboravljeni kutak u podrumu, kao savršeno mesto za odmor pre večnog počinka. Slika i prilika našeg (srpskog) puta u Evropsku uniju.

Pages