Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Komunjara?! Izraz nastao u jeku hladnog rata, u vakumu između sovjetsko-savezničke tačke na nacističko razaranje sveta, i trenutka kada su Amerikanci gonjeni nekim svojim đavolom tu tačku prepravili u zapetu i time nekadašnji blickrig zamenili liberalno-kapitalističkim tihim izumiranjem. Izraz koji označava pripadnika višeg staleža zemalja Istočnog bloka, partijskog moljca i podguznu muvu, kome je petokraka "vazda" bila samo paravan za zadovoljenje ličnih interesa i ličnih ambicija.

Pozdrav Petre Jankoviću, brate moj. Neću ti reći "dragi brate", jer mi drag odavno nisi, ali brat jesi, i evo, odlučio sam da ti pišem. Odlučio sam moj Petre, iako sam onomad, pre skoro pet godina, kada smo se rastali u buci i halabuci, uz bujicu tvojih uvreda i pogrda, javno, i pred tvojom i pred mojom porodicom, obećao da ti se više nikada neću javiti, ali eto, ne mogu! Ne mogu Petre, jače je od mene. Da bar kao ti imam kamen umesto srca, bilo bi mi lakše, a ovako: Teško mi je Pero, mnogo mi je teško.

Sve godine tvoje ja dvaput u sebe mogu da stavim,

i da ostanu još koje,

one- što se pred Bogom kriju,

a pred đavolom ne broje.

 

Sve strahove tvoje ja davno sam umro,

i vaskrso pre tvog prvog dana...

Moj krst je davno svoj grob video,

mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.

 

Eh, malena, reči su kao mač,

što ih više iz korica, odnosno iz usta vadiš

sve su željnije krvi.

Sve više o osećanjima govore,

a sve manje osećanja imaju.

Postaju prokleta rutina;

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna.

30. avgust ostaće zabeležen kao najznačajniji datum u modernoj istoriji Crne Gore. Desilo se čudo: Svanula je rujna zora! Svetla, ponosna, slobodarska. Pobedio je narod, pobedile su kolone, pobedile su litije, pobedila su izgladnela usta, zarobljene duše i obespravljeni mozgovi.

Važio je za čudnog čoveka. Samo ne čudan, kao neki nedokučivi naučnik ili umetnik, već to je "čudan" u njegovom slučaju, bila, ništa drugo, do zamenica za teškog čoveka, večitog zakerala i doživotnog pesimistu. Prosto: bio je namćor.

Ne zameram ti...

Nisi ti slomila ništa što već nije bilo slomljeno;

pa, sastavljeno i zalepljeno,

osposobljeno da poleti dovoljno visoko

da može da doživi još jedan pad

i tresak od tlo,

praćen onim jezivim zvukom lomnjave krila.

Pad pored otvorenog groba;

suza koja kao prezrena žena miluje zemlju

u želji da iskuka još jednu šansu,

dok joj iza leđa negde svojim putem izmiče voljeno nebo.

 

Ne zameram ti...

Reći ću ti još i hvala.

Hvala za sve iluzije i zablude,

Bez obzira da li se radi o migrantima iz Sirije, koji se u strahu od rata u svojoj zemlji u gotovo milionskim kolonama kreću put Evrope i Zapadnog sveta, ili o onima iz Avganistana i Pakistana, koji se tim istim kolonama u sve većem broju priključuju, ili čak o izgladnelim narodima Afrike - potencijalno novoj tempiranoj bombi, narodima koji čekaju "zeleno svetlo" kako bi i sami formirali svoju izbegličku kolonu i tako napravili prvi korak ka navodno "boljem životu", jedno je sigurno: ono što poznajemo kao "naš svet" ili "naša civilizacija" poslednjih godina se s

Kakav je položaj Srba danas? Da li su na Balkanu, delu Evrope koji je predhodnih decenija poslužio kao test-poligon za ispitivanje ljudskih prava, samo Srbi ostali uskraćeni za ista? Koliko je teško biti Srbin u 21. veku?

4. avgusta obeležava se 25 godina od zločinačke i monstruozne akcije "Oluja", najvećeg pogroma srpskog naroda posle Drugog svetskog rata. Da se ne zaboravi! Tako bi ukratko mogla da glasi jedina ispravna poruka koju možemo poslati i svetu i sebi samima. Poruka, ogoljena i uskraćene za nepotrebnu formu, ostavljene samo na svoju suštinu. Na zaborav nemamo pravo! Ipak, pored onog što ne smemo, postoji i ono što moramo: Da praštamo i da za oprost molimo.

Pages