Olga Tomović

Ovu kolumno potaklo je priznanje jednog našeg poznanika da je član sekte na vlasti, da je pošten i pametan momak i da od njih (čitaj sektaša) ne traži ništa, niti oni nešto navaljuju na njega. Dakle, oksimoronska tvrdnja jednog poštenog, pametnog Srbina, pa se počešah po glavi i ja. I setih se nekih ljudi koji su takođe pošteni i sektaši  i tvrde da su morali da uđu, jer ne bi dobili posao. Tu mi mrak pade na oči.

Što bi rekao kolega kolumnista Zoran Petković, mađioničari političke scene ponovo su se bacili na mahanje zečevima iz šešira ispred očiju javnog mnjenja. Prevejani cirkuski iluzionisti danima  pokušavaju da skrenu pažnju naroda sa velike pobede studenata Beogradskog Univerziteta koji su, čistim srcem i mladalačkom energijom, pokrenuli rektorat da najzad odluči o sramotnom činu krađe dotorske disertacije malog ministra finansija.

"Danas ću da skinem odelo od sumnje, a cipele od straha i tešku kapu od sivog jutra baciću u đubre, zajedno sa gomilom ružnih uspomena.", pevala je, a grančica ispod nje podrhtavala je od napora da izdrži teret tolike nenadane radosti.
"Danas ću da poletim iznad oblaka i pogledam u sunce! Čujte ptice, slušaj šumo i isprati me! Idem da se ne vratim, da vas tako tužne i pokisle više ne gledam!", rastresla je hrabro gomilu sjajnog perija, pa se još jače ustremila na uspavane i promrzle.

Ispred noćnog kluba sedelo je mračno društvo. Kada im je prišao i mahnuo rutavim repom, samo su ga šutnuli i nastavili da ćute. Odmakao se na pristojno odstojanje i seo, isparavao je karakterističnim smradom mokrog krzna, znao je da ga buve jedu, ali nije imao snage da podigne šapu i počeše se. Bara u koju je seo bila je hladna, ni za pomeranje iz nje nije uspeo da izvuče minimum volje i energije. Čekao je.

Ako zatvorim oči makar na trenutak, propustiću momenat, a svaki je dragoceniji od cele večnosti ničega.
 

Potomci, deca, krv tvoje krvi, bezbroj najlepših izraza za nastavak tebe kao čoveka jedinstvene genetičke slike. I nema tu mesta za sumnju, svako dete se voli do stepena nepodnošljvosti i preko granice bola. Kada se tvom izdanku, tvojoj mladici nešto dogodi, smrt je jedino utočište od kidajuće agonije koja te nikada ne napušta, ni u snu, ni posle mnogo decenija, ostaje uvek tu kao nož u srcu i ne dozvoljava da ti disanje više ikada bude do kraja, bez seckanja i bez jecaja.

Poslednjih deset godina najviše ima onih bajki o ljudima koji su iz gradova emigrirali na selo, a ne obrnuto. Povratnici ili početnici. Zov zemlje I zov prirode protiv gradskih gužvi I nesigurnog bivstvovanja. E, te priče su slučajevi. Pojedinačne storije ljudi koji su ugušeni I ispljunuti iz smoga prekoračili prag tolerancije prema gradskoj neljudskosti I preselili se na neko imanje predaka ili prodali šta su imali u gradu I kupili imanje nekoga kome se smučilo seosko nemanje.

Godinama unazad pišem o neophodnosti bojkota svih izbora u Srbiji. O tome je naširoko pisao i Osvald, i argumentovao je sve svoje stavove, ali avaj, od onda su se kriterijumi još više pogoršali. Dakle, nema uslova više ni za privid demokratije, tj, nema više uslova za bilo kakvo biranje.

Ima ih, tih volšebnih vitezova modernog doba. Ovde u gradu na sedam brda i dve reke, jedan takav već dvadest godina stoji kao Pobednik, postojano opstaje na kaldrmi Knez Mihajlove, rezervisane za kičerice i suvenir slikare.

Pages