Olga Tomović

Sinoć smo u kući zaboravili na TV, žive smo duše, opustili smo se, tako da smo jutros osvanuli u halabuci koja se da porediti sa kakofonijom orkestra koji se štimuje pred nastup. A nastup se čeka tačno u podne (kako drugačije), kada će velmoža isukati teške topove.

Krećem sa jutarnjim mazohizmom, a dan je savršen, prolećni. I priroda se buni protiv ove neprirodne ljudske realnosti.

Šta kažeš Osmehu, da popijemo prvu utarnju na simsu, ja kuvam?

Deveti je mart takođe i simbol onog iskrenog planinarskog duha...

U nameri da začinim trivijalnost utorka, koja je mnogima pala kao kamen za kupus na nožni palac, opisaću vam jednu sliku Beograda na današnji dan, a sve u nameri da se sa optimizmom osvrnem na predstojeći haos 9. marta, koji dolazi posle osmog, onog ženskog.

"Pa pobogu, mator je za dečka!", i preživim.

Dani su tekli ritmom ulaska i izlaska. Sa suncem, sa mesecom, samo u ritmu ljubavi, samo u tempu udaha usta na usta, dugo, kratko, dugo, dugo, kratko...

Mi smo i Adama iskvarile svojom prevrtljivom seksualnošću i svešću o zlu, koje je u nama jače nego u njima.

Ali oni ipak imaju širok osmeh, raduju se malecnim stvarima, duše su im pune životne energije i ne odustaju.

Vlast vrišti od straha, a samo jedan konopac.

I tako, većina Srba, onih koji i bez dubokog razmišljanja shvataju da je javno prikazivanje odvratnih scena svađa, "vođenja ljubavi", zloupotreba male dece i maloletnika, forsiranje gluposti i umno poremećenih, glorifikovanje mediokriteta, lakih žena, i skupih honorara, stade uz mene bez i jedne protiv, ona manjina, jača, agresivnija, debelovrata i službena nasrnu i odgurnu me i od teme, a i od pisanja o ovoj temi koja boli svaku poštenu majku.