Olgica Marinković

U parku, u tišini posle razornog vetra, zemlja diše mirisom rascepljenog drveta. Panjevi stoje kao otvorene rane stvarnosti. Kružni preseci vremena, svedoci godina koje su ćutke rasle prema svetlu. Vetar je otišao, ali njegova misao još kruži među krošnjama kojih više nema.

Devojka stoji pred jednim od tih panjeva, kao pred tihim oltarom. U rukama drži tanku knjižicu, svitak bez težine, ali sa dušom. Čita stihove koji nisu samo reči, već treperavi dah sećanja. Svaki slog koji izgovori vraća dah u oblike koji su nekada disali u zelenilu.

Mesecima se lokalni “vrači” trude da raščivijaju ono što je moja krštenica zamrsila. U međuvremenu mi “prepisuju” šetnju, ispijanje vode i žvakanje đumbira, čudo estonske medicine. Eventualno “duboku masažu”. Jedan od njih me je šeretski i sumnjičavo posmatrao i pitao koju muziku slušam. Htedoh da mu uzvratim kako preferiram Šemsu i Halida ali mi propala šala. Pitanje je bilo retoričko a "vrač" ga je nadovezao savetom kako bi mi pomogle seanse zvuka i vibracija koje duboko opuštaju telo i aktiviraju moći isceljenja.

Efekat pojma zabranjeno ima ogromnu moć. Istovremeno izaziva strah i neodoljivo privlačenje, a probuđena radoznalost stvara prostor posebnosti onome što nam se uskraćuje. Moćnici oduvek određuju šta se sme videti, čuti ili pročitati. Zabrane i cenzura ne odnose se samo na knjige i umetnost, već na sve sfere života: od političkog govora i verskih uverenja do ličnog ponašanja i javnog izraza. Menjaju se samo metode i mehanizmi — od spaljivanja rukopisa do digitalnog nadzora i apsolutne kontrole. Suština je ostala ista: ko upravlja informacijama, upravlja i moći.

Pitaš me čime se bavim?

Ja sam dimnjačarka.
Ne, nije šala. Nije ni porodični biznis, ni hobi.
To je poziv. Na granici između elementarnog i svetog.
Ljudi misle da mi čistimo dimnjake. Zabluda. Mi čistimo put kojim duh prolazi. Jer gde ima dima, bilo je i plamena. A gde ima pepela, tu je nekad bio život.

Par godina unazad, stiže poziv od prijatelja da se nakratko izmestimo iz svakodnevice i ustaljenog ritma, da “pobegnemo”:
– Ej, idemo u escape room!

Taman se na grad spustilo tiho zimsko septembarsko veče, okoliš pokrilo injem i mirisom Arktika, kad zazvoni aplikacija na telefonu i trenutno me razbudi kao alarm za vazdušni napad. Obaveštenje o upravo “pristiglom” severnom svetlu, atrakciji koja se ne propušta, osim ako si na respiratoru, nedajbože!

Otvaram garderober, navlačim krznenu odeću jer ako već moram napolje, bolje da izgledam kao sibirski milioner nego kao pingvin. Mada, više ličim na Jetija, ali to sad nije tema.

Baltičko more, ledeno kupalište koje ni u avgustu ne dostiže temperaturu veću od “ako uđeš, to je zato što te neko gurnuo”. Mi dođoši sa Balkana, mediteranski potrošači, odlazimo na plažu sa velikim očekivanjima. Opremljeni ćebadima i peškirima, drhturimo umotani u iste, i pokušavamo da izgledamo kul dok nam zubi glasno stepuju. Kao, pijuckamo kafu, pogledi nam fascinirano blude ka horizontu, iščekujemo toplotni talas i pravimo se da je pesak vruć, da nas prijatno peče po tabanima.

Saobraćaj u Talinu. Taj veličanstveni teatar svakodnevnog urbanog života, gde su uloge jasno podeljene na pozitivce – poznavaoce i poštovaoce saobraćajnih propisa, tragičare – one koji “spavaju” na semaforu, koji grčevito stežu volan i nikad ne uspevaju da skrenu na vreme, i dame koje srednjim prstom rešavaju sve saobraćajne dileme.

U martu se na Baltiku odigrala pomama za koncertnim kartama nesvakidašnjeg spektakla. Balkanska muzička legenda u belom odelu dolazi u Talin posle 19 godina! “Obećava divlju žurku koju će fanovi dugo pamtiti! U vazduhu se već oseća urnebesna atmosfera!” Jeeee! Karte su se potom, u slatkom iščekivanju, krčkale po nekim digitalnim mrakačama, iščekujući 17.avgust 2025. leta Gospodnjeg.

A u marketu drama dostojna Netflix trilera.

Nosim svoju korpu mirno, dostojanstveno, sa stilom.

I onda — sudar vekova, kultura i korpi.

U jednom neopreznom manevru, moja korpa blago okrzne drugu. Ništa strašno, pomislim. Dešava se, i one su kao ljudi — privlače se.